Kriza je grupno putovanje kako Gojko Božović nazva jednu knjigu koju je priredio. Krizu kojoj svedočimo je prouzrokovao jedan virus koji je postao pandemičan.
Neki lekari su postali vox populi, za neke nikada nećemo ni čuti. Egzistencijalni i strah od smrti (čitati Ljubomira Erića) u vreme pandemije, isturenost lekara u prve redove, vanredno stanje, zabrane kretanja… definišu prostor nesigurnosti, u kojem se nametnulo aplaudiranje lekarima kao vrhunski moralni i ljudski čin.
Oni su, kažu, heroji našeg doba i zaslužuju bezrezervnu podršku. A ja sav jeretičan ponavljam rečenicu jednog lekara koji je pribeležio da su aplauzi u predvečerije lepi, ali nepotrebni.
Idem korak dalje u svom „bezobrazluku“, pa se pitam nismo li svi heroji i još se pitam da li je poželjno da svi mi svima nama aplaudiramo? Nisu li narečeni aplauzi odraz naše nemoći i paradigma sveopšte nebrige u uspostavljanju društvenog sistema u kojem vlada poverenje, a ne strah i represija? Čak je i premijerka rekla da su aplauzi licemerni.
Po cenu da gorim u paklu, složiću se sa njom. Zbog čega pitaće se pristojan čovek?
Lekari samo rade svoj posao. Poziv koji su odabrali sa sobom nosi rizike, kao i mnogi drugi. Ne može vest biti da neko dobro radi svoj posao, već obratno.
Šta nam je pandemija virusa SARS-CoV-2 o lekarima otkrila, a do sada nismo znali? Praktično ništa, osim da ih nema dovoljno da bi se adekvatno odgovorilo na ovakve izazove.
Ali ogolila je jednu drugu činjenicu. Naši lekari već decenijama rade u vanrednim uslovima (ruinirane zgrade, manjak opreme, loša organizacija zdravstvenog sistema), a mnogi su se pretrgli sa metlama u rukama i čišćenjem svog dvorišta. Većinski stav je da se ćuti i ne talasa. Zbog toga im ne aplaudiram.
Konformizam je opasan, destruktivan. Ne aplaudiram, jer sam ubeđen da kolektivne egzaltacije služe samo pasivizaciji. Neću da derem svoje dlanove jer su mi mitomanija i idolatrija odvratne.
Neću da im aplaudiram ne zbog toga što ne gajim veliko poštovanje prema važnom poslu koji obavljaju, već zbog toga što od njih jedino to i očekujem – da budu u službi javnog (narodnog) zdravlja. Heroji nisu samo lekari koji se izlažu najvećem riziku, heroji su svi građani koji se pridržavaju propisanih mera zaštite, heroji su i oni koji su se odrekli udobnosti savremenog života da bi svima bilo bolje, a najveći heroji su najstariji koji podnose veliku žrtvu u trenutku kada se biološki gase i nije im ostalo mnogo vremena da uživaju u čarima ovozemaljskog života.
Ne mogu a da se ne zapitam šta je sa Hipokratovom zakletvom nastalom oko 4. veka pre nove ere (danas se potpisuje modifikovana verzija usvojena u Ženevi 1946. godine) koja počinje rečenicom: „U času kada stupam među članove lekarske profesije, svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti“? Da li se ona potpisuje forme radi, a setimo je se post festum? Ima li ona upotrebnu i etičku vrednost? Ja želim da krizu kojoj svedočimo i koju živimo, iskoristimo da zajedno osmislimo društvo koji će biti podsticajano za lični razvoj, prospertitet i dostojanstvo svakog građanina.
Društvo gde je interes komplementaran javnom dobru. Javni i društveni život u kojem se ne modulira panika, već empatija i razumevanje. Hoću da živim u društvu sa razvijenom zdravstvenom kulturom, a ne da nam se ljudski životi gase zbog banalnih infekcija i neprilagođenosti zdravstvenog sistema potrebama ljudi.
Možemo li izgraditi zdravstveni sistem u kojem ćemo se zajedno osećati dobro i bezbedno? Paradigma zajedničkog dobra moraju biti pristojne i opremljene bolnice, ljubazni lekari, savremeni pacijenti, a ne flaša osrednjeg viskija, jeftina čokolada i poluživ pacijent.
Opstanak lekara na radnim mestima i njihov ugled ne sme zavisiti od njihovih kapaciteta da budu politički (zlo)upotrebljeni, već od marljivosti, stručnosti i predanosti svom pozivu.
Ako makar krenemo ovim putem, biću spreman da aplaudiram lekarima. Biće to znak da smo jedni druge oslušnuli, da sarađujemo i brinemo jedni o drugima izistinski. Tek tada ćemo moći reći da smo heroji. A upravo je to herojski poduhvat – priznati da je problema mnogo (svi smo krivi), zatražiti „oprost“, čuti druge i menjati se.
Iznimku glede aplauza dragi lekari ću napraviti onda kada se izborite da crkve budu zatvorene, kada nam objasnite kako je došlo do zaražavanja velikog broja zdravstvenih radnika i korisnika nekih domova za stara lica i kada neko bude za to odgovarao. A u trans ću da padnem kada prestanete na pravdi Boga da nas (obične građane) optužujete za transmisiju i smrt, u trenutku kada vam ne pada na pamet da u svojim redovima uspostavite princip elementarne odgovornosti. Pa… do aplauza…
Autor je koordinator programa Nacionalnog centra za seksualno i reproduktivno zdravlje – POTENT
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
