Po čemu se razlikuju Jeremić i Šutanovac

Tokom postizbornih dana, u javnim nastupima čelnika i članstva tog pokreta mogla se osetiti euforija zbog tog uspeha. Tako je Saša Radulović, uprkos činjenici da je izborna lista Aleksandra Vučića osvojila relativno isto, a apsolutno i više glasova nego dve godine ranije, proglasio premijera Srbije gubitnikom izbora, a Srpskoj naprednoj stranci predvideo raspad u narednih godinu dana. Vremenom je nivo euforije u nastupima Saše Radulovića opadao, ali se on ipak dosledno držao svoje verzije političke stvarnosti po kojoj naprednjacima strmoglavo pada rejting. Nedavno je izneo i ocenu da vladajuća koalicija na prošlogodišnjim izborima nije osvojila čak ni službeno utvrđen broj glasova, već da je oko tristo hiljada ukrala opoziciji i lokalnim izbornim listama. I onda, odjednom, prošle nedelje veleobrt i tvrdnja da Aleksandar Vučić sasvim izvesno pobeđuje već u prvom krugu predsedničkih izbora ukoliko opozicija ne nastupi s jednim kandidatom.

Mada je glazura najnovijeg stava pokreta Dosta je bilo zalaganje za jedinstveni nastup opozicije, što delu birača uvek lepo zvuči, srž je očigledno sasvim druge prirode. Radulović je, naime, jasno konstatovao da će sadašnjim razvojem događaja Saša Janković i Vuk Jeremić postati novi lideri levog i desnog centra. Čak je prognozirao i njihov rezultat, do deset procenata, koji nije dovoljan za pobedu na predsedničkim izborima, ali znači veću podršku birača od one koju je na izborima imao pokret Dosta je bilo. To dalje znači da bi Saša Radulović izgubio tek stečenu poziciju lidera najjače opozicione opcije, što mu se, logično, ne sviđa. Zato je ponudio sledeće: ili da kompletna opozicija podrži jednog kandidata pa da zajednički rezultat bude i rezultat njegovog pokreta ili da Dosta je bilo sopstvenom kampanjom i kandidatom spreči veći odliv Radulovićevih simpatizera ka budućim konkurentskim opcijama koje će oličavati Janković i Jeremić. Uz to je dodao i da ne želi da učestvuje u oživljavanju petooktobarskih snaga, aludirajući pre svega na Demokratsku stranku.

Sašu Radulovića treba pitati kako može da bude protiv spasavanja petooktobarskih snaga i da se zalaže za novu političku scenu, što je sasvim legitimno, a da Vuka Jeremića uopšte uzima u razmatranje kao mogućeg zajedničkog kandidata opozicije? Po čemu se to Jeremić razlikuje od Šutanovca? Nisu li obojica bili pet godina ministri Demokratske stranke i najbliži saradnici Borisa Tadića? Nije li Vuk Jeremić punih dvanaest godina bio integralni deo baš tih petooktobarskih snaga, šetajući iz institucije u instituciju za Borisom Tadićem, od ministarstva telekomunikacija, preko ministarstva odbrane i predsedništva Srbije, sve do mesta šefa diplomatije? Ne stoji li iza njega, kao i iza Šutanovca, čitav ešalon „petooktobaraca“? Zašto je Jeremić nov i prihvatljiv, ako Šutanovac nije?

Očigledno je da pokret Dosta je bilo predsedničke izbore tumači u uskostranačkom interesu, u duhu najgore tradicije svih srpskih stranaka kada se osećaju makar i malo moćnim. Demokratska stranka se ovog puta ponela drugačije jer se trenutno i oseća drugačije. Ona je toliko prigrlila Sašu Jankovića, da mu od tog zagrljaja već ozbiljno preti gušenje, a tako snažno grli samo davljenik, što Demokratska stranka nakon poslednjih parlamentarnih izbora i još jednog unutrašnjeg previranja realno i jeste. To ide na ruku režimu koji takođe želi da stavi znak jednakosti između Demokratske stranke i Saše Jankovića, i na njega prevali ogromni gnev građana prema funkcionerima prethodne vlasti. Taj gnev je dobrim delom opravdan, delom je veštački indukovan, ali činjenično postoji i mora se uvažiti u iole ozbiljno osmišljenoj kampanji. Ono što do sada vidimo je da takva, ozbiljna kampanja u korist Saše Jankovića očigledno nije primarni cilj Demokratske stranke. To otkriva i Dragan Šutanovac izjavama da se sprema za mesto premijera, što je poruka koja će sigurno da pokoleba velik broj potencijalnih glasača Saše Jankovića, ali i da spreči saradnju s delom opozicije okupljene oko Saše Radulovića, koji takođe sebe vidi na čelu buduće vlade.

Sada je već sasvim jasno da lideri opozicionih stranaka, pošto lično nemaju šta da traže na predsedničkim izborima, o njima razmišljaju samo u kontekstu zauzimanja što boljih pozicija pred parlamentarne i beogradske izbore. U takvom ambijentu opšti interes je osuđen na stradanje, osim ako građani ne pokažu da su mudriji i odgovorniji od stranaka, što je jako teško, ali na predsedničkim izborima nije potpuno nemoguće.

Autor je sociolog