Pobeda književnosti

Naravno da hoćemo jer u pitanju je književno priznanje sa dugom, ako ne i najdužom tradicijom u ovdašnjoj kulturi, a svakako priznanje sa najvećim uticajem u toj kulturi, ravno onom Nobelovom u svetskim razmerama jer se istorija književnosti na ovom jeziku između ostalog može sastaviti i po tome ko sve nije (a trebalo je) ovu nagradu dobio.

Svojevremeno je to pokazala edicija Off NIN, vispren i preduzimljiv izdavački poduhvat.

Druga, i možda najbitnije u vezi sa NIN-ovom nagradom je ta da u fokus bar nakratko, a možda i čitavih mesec dana – od trenutka saopštavanja šireg pa potom užeg i najužeg izbora sve do proglašenja pobednika – uspeva da stavi jednu tako skrajnutu i sporednu, ne čak ni najvažniju sporednu, stvar u današnjem svetu kakva je književnost.

Uspeva to još jedino velikoj, vašarskoj manifestaciji kakva je Sajam knjiga, bez koje smo evo već dve godine, pa je tako knjiga spala na tri slova – NIN.

Vraća se na ovaj način, odnosno iznova uspostavlja kultura čitanja kao jedna od najvažnijih disciplina kojoj je (može da bude) vičan svaki pismen čovek i koja pravi od nas strpljivije, senzibilnije, empatičnije – bolje ljude.

Pričaće se o NIN-ovoj nagradi i za dva dana – a nadamo se i duže – upravo zato da bi se uporedili njegova laureatkinja i dobitnik Beogradskog pobednika.

Još će zanimljivije biti ako žiri ove novouspostavljene nagrade odluči da i njihovo priznanje pripadne istoj autorki koja se jedina našla u najužim izborima obe nagrade.

Ne bi to bio, kako se na prvi pogled čini, „trijumf“ NIN-ove nagrade nad Beogradskim pobednikom. Bila bi to samo, koliko god kratkoročna, pobeda književnosti za dan-dva ili možda malo više…