Foto: M.A./ATAImages„Ako kaniš pobediti, ne smeš izgubiti“ citat iz omiljenog stripa u bivšoj nam zemlji Jugoslaviji, u našoj interpretaciji bi mogao glasiti „Ako kaniš biti zapamćen kao pobednik, uvek kaži da si pobedio“. Predstava je realnija od realnosti.
Tako smo se napokon oslobodili druge, ne manje slavne postavke koju nam je u ime izmišljene istorije i rigidnih planova za budućnost podvalio „očuh nacije“ ili tačnije čovek koga su lažno nazivali „otac nacije“. Nikad dosta tih očeva nacije, najvećih sinova i sličnih vođa sve pobeglih iz Domanovićevih knjiga.
Dakle, to da Srbi pobeđuju u ratu, a gube u miru, kako reče očuh nacije, ukida se i odsad Srbi imaju pobeđivati i u ratu i miru i to bez pardona! No, pre nego što oglasim ovu poslednju pobedu kojom ćemo krenuti put izvesne budućnosti u sreću i blagostanje, red je da se podsetimo svih dosadašnjih pobeda kojima je, i to vrlo značajno, kumovao i sadašnji pobednik nad pobednicima.
Pobedili smo tako devedesetih u (besmislenom) ratu koji smo vodili u Hrvatskoj (sveteći se za zločine iz Drugog svetskog rata onima koji ih nisu počinili i sa kojima smo više od sedam decenija živeli u istoj državi) i pomogli našoj braći Srbima iz Hrvatske da napuste neprijateljsku sredinu i da se masovno presele tu gde ćemo ih oberučki dočekati.
Jebeš plan Z4, jebeš Ameriku i njihove garancije, mi ćemo terati po svome do konačne pobede. Male senke poraza, u civilizacijskom smislu pogotovo, nas ne dotiču jer ćemo mi biti konačni pobednici i neće biti nikako drugačije. Karlobag, Karlovac, Ogulin, Virovitica šta to beše?
Pa tek ta veličanstvena „pobeda“ nakon viteškog rata koji smo vodili na Kosovu protiv sopstvenog stanovništva koje bezobrazno ne pristaje da bude podređeno, koja je rezultirala novom još veličanstvenijom pobedom nad NATO paktom kojom smo sačuvali Srbiju od potpunog uništenja i izašli dignute glave, kako drugačije nego kao pobednici. Ima tu naš pobednik nad pobednicima udela kao ministar kontrole i ubijanja medija.
No „pobeda“ je pobeda i nema potrebe da joj se u zube gleda, a i kvadrati su kvadrati, da ne sitničarim dalje. Bilo je tu još pobeda iz senke, sa senkom ili ponekom mrljom sumnje kao da nisu potpune i konačne. Ipak, nakon 2012. pobede postaju sve jasnije, a protivnici sve poraženiji i zbunjeniji.
Potpuno su ostali zbunjeni „pobedom“ od pet prema nula koju je pobednik nad pobednicima, kako drugačije, ostvario na Kosovu. Korak po korak, uz trube i slavlja, pobedilo se i naši sugrađani srpske nacionalnosti mogu polako iz neprijateljskog okruženja koje im Albanci kreiraju da se presele u Srbiju majčicu gde će moći napokon posle svih tih uzbuđenja u pobeđivanju da malo predahnu. Malo, ne mnogo, jer pobeđivanje je imperativ ove politike kojoj nije važno ni šta ni kako osim da bude pobednik. I nad sopstvenim narodom, kakve veze ima.
Važno je pobeđivati.
Pa poslednja pobeda izvojevana ovih dana, uz nesebičnu pomoć arhetipskih neprijatelja, je bez ikakve senke i sumnje potpuna pobeda nad srpskim narodom, te se i ovaj dugi hod kroz pobede napokon kruniše jednom velikom i konačnom pobedom. Pa uvek je to pobeda nad nekim narodom, ne cepidlačimo.
Važno je pobeđivati, zar ne? A šta si ti radio, tata? Bojite li se tog pitanja koje će vam potomci postaviti u budućnosti? Ili su vam ove pobede u nizu koje to nisu, pobede?
Autor je vajar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
