Pobeda Vučića podelila društvo

Više kandidata na suprotnoj strani i kompletna vladajuća koalicija na strani pobednika donele su Vučiću pobedu u prvom krugu.

Kada se vratimo par koraka unazad, ovi izbori su bili idealni samo za pobednika. Nametnute teme i modeli nastupa na predsedničkim izborima najviše su odgovarali upravo Aleksandru Vučiću. Od toga da je opozicija slaba, da su partije prevaziđene, da nije važno da li opozicija izlazi sa jednim ili više kandidata, došlo se do zaključka da je sjajna ideja da se izađe na izbore bez jasnih političkih razlika u odnosu na Aleksandra Vučića.

Poruka drugoplasiranog Saše Jankovića tokom kampanje bila je slična kao i Vučićeva: vojna neutralnost, protiv uvođenja sankcija Rusiji i preambulom čuvamo Kosovo. Zaista, da li je postojala šansa da Vučićeva replika pobedi na izborima, bez prostora u medijima, ratovanjem sa nekim partijama umesto saradnjom i nejasnim razlikama u odnosu na aktuelnog premijera? Nije.

Saša Janković je, pre i tokom kampanje, pokazao veliko razumevanje samo za jednu veću stranku. Tokom kampanje je uvredio glasače Liberalno-demokratske partije, nije reagovao na rasturanje poslaničkog kluba Lige socijaldemokrata Vojvodine. Kako je kampanja odmicala uspeo je, više puta, da govori o tajnim službama, pokazujući opasnu opčinjenost njihovim radom. Da je neko drugi, tokom intervjua, spomenuo „prijatelja iz BIA“, branio Lončara ili javno rekao da je Vučić bio u njegovom domu, odavno bi ga etiketirali kao kandidata po meri vlasti, nametnutog zbunjenoj građanskoj Srbiji. Dobra strana njegove kampanje bila je odnos prema genocidu u Srebrenici, ali je i on ubrzo zaboravljen uvođenjem generala na scenu, čiji su govori više odgovarali nacionalnoj, a ne građanskoj publici ili glasačima. Kampanja Vuka Jeremića delovala je kao da plaća dug za podršku koju je dobio od vlasti u trci za generalnog sekretara UN.

Rezultat svega je dodatno oslabljena opozicija, neprestano izazivanje međusobnih sukoba i dobar rezultat Saše Jankovića koji ni na koji način nije ugrozio favorita. Zaista, Aleksandar Vučić može biti zadovoljan ovakvim epilogom.

Učestvovanjem na izborima svi predsednički kandidati pristali su na unapred poznat scenario i nametnuta pravila igre. Medijski mrak za opozicione kandidate i besomučno pojavljivanje Aleksandra Vučića na svim kanalima bilo je očekivano. Pretpostavka je bila i da neće biti duela sa aktuelnim premijerom, kao što je i rezultat bio više-manje poznat.

Sve se znalo i opet se na sve pristalo. Začuđujuće, nije bilo odlazaka ni u RIK, nije bilo značajnih prigovora, ali ni priznavanja poraza ili čestitanja pobedniku. Umesto ozbiljnih analiza ponuđenih politika, pregrupisavanja, formulisanja novih ciljeva, jer više ništa neće biti isto, nameće se tema o liderima opozicije. Ukoliko se govori o lideru opozicije koji će zauzeti poziciju na desnici, skoro svi predsednički kandidati mogu da stanu u jedan red. Desnica je zauzela političku scenu, bilo da govorimo o vlasti ili opoziciji. Prostor za građanske vrednosti sužen je kao nikada dosad.

U međuvremenu mladi su izašli masovno na ulice u više gradova Srbije nezadovoljni izbornim rezultatima. Da li ih je neko organizovao ili ne, tek stiže podrška od pojedinih predsedničkih kandidata. Pokušaji da se preslika novi peti oktobar došli su do vrhunca. Samo, šta je cilj, imajući u vidu da niko zvanično nije osporio izbornu trku i da je razlika između prva dva kandidata prilično velika?

Imaju pravo oni koji misle da počinje novo vreme. Ubedljiva pobeda na izborima, i to u prvom krugu, bez ozbiljnih trzavica, jeste ono sa čime će Vučić vladati prilično lako i samouvereno. Mladi na ulicama sigurno osećaju to i velika je verovatnoća da će skupovi izaći iz okvira planiranog, ukoliko neko manipuliše njima. Proces prirodnog negodovanja zbog preuzimanja svih poluga vlasti, za koje smo krivi i mi u opoziciji jer nismo našli način da ponudimo rešenje, odbijajući da definišemo barem pet zajedničkih ciljeva i pokušamo da se okupimo oko njih. Umesto toga biramo trenutne interese pojedinaca i partija, nove lidere umesto nove politike.

Podrška Saši Jankoviću na ovim izborima bila je potreba jednog društva da izbegne upravo ono što se desilo na izborima. Liberalno-demokratska partija ne deli stavove tog čoveka, ali razume želju građana i građanki za promenama. Protesti mladih širom Srbije deo su tog procesa koji će trajati. Ostaje da vidimo da li neko kontroliše skupove i zašto. Pored toga, ostaje da vidimo i da li će Vučić napraviti grešku i svoje pristalice poslati na ulicu. I, na kraju, ukoliko se protesti nastave, oni mogu i da prerastu idejne tvorce, ali i da pokrenu dugo vidljivu potrebu društva za građanskom alternativom koja bukvalno nestaje pred našim očima.

Proevropske političke partije moraju da prepoznaju tu potrebu, da zajedno pronađu ključ za izlazak iz krize stvaranja nečega što liči na jednopartijski sistem. Za to je potrebna politika koja će se, u skoro svemu, razlikovati od dosadašnje.

Autor je član Predsedništva LDP