Pobedničko "No pasaran"

Ne može biti ni govora o tragediji, jer manje od osmine novoizabranog Bundestaga zaudara nacizmom. Farsa je u pitanju, ali ona ne sme ni da se ignoriše, ni potcenjuje, niti da se relativizuje izjavama da AfD (Alternativa za Nemačku) nije neonacistička, nego je ekstremno desna i populistička stranka. Parola jednog od čelnika AfD: „Holokaust je mit!“ – žestoko je nacistička i, po važećim nemačkim zakonima, teško je krivično delo.

Ne zaboravimo i da je Hitlerov nacizam počeo kao farsa, kao kič predstava u minhenskim pivnicama, kojoj se većina Nemaca rugala, ali je taj ludački program brzo omađijao nikog drugog do aristokratsku Prusku, uskoro i čitavu Nemačku. I, evo, baš u toj Pruskoj, doskorašnjoj Istočnoj Nemačkoj, AfD osvaja skoro svaki četvrti glas! Mnoge je ovo šokiralo. Istočna Nemačka skoro pola veka živela je u komunističkom logoru, i to ruskom, a posle pada Berlinskog zida u njen ekonomski oporavak, u demokratsko i duhovno ozdravljenje, uloženo je fantastičnih dve hiljade milijardi evra!

Nije slučajno Angela Merkel svoju izbornu kampanju započela u Berlinu, u muzeju Štazija, komunističke tajne policije koja je do perfekcije bila usavršila metode sovjetskog KGB i nacističkog Gestapoa. Angela Merkel je rođena i odrasla u Istočnoj Nemačkoj i dobro upoznala tragične razmere lobotomije izvršene nad milionima ljudi. Svojim obraćanjem upravo iz muzeja Štazija, ona je upozorila da pustoš, koju jedan totalitarni i neljudski poredak ostavi iza sebe, ne može brzo i sasvim da se otkloni ni rasformiranjem Štazija, ni otvaranjem njegovih tajnih dosijea, ni ekonomskim preporodom, ni slobodom i demokratijom. Zlo zasejano u ljudskim mozgovima zahteva dugu i upornu terapiju.

A kako li je tek nama, u Srbiji, gde terapije i nema? Naš Štazi nije u muzeju. Nije rasformiran. Nije, čak, ni lustriran. Sve se raspalo i pomrlo. Sovjetski Savez, Varšavski pakt, Treća internacionala, Jugoslavija, Staljin, Tito, Milošević. Sve je sporno, od Ustava Srbije do statusa Kosova. Tektonske promene i lomovi jedino su zaobišli Štazi Srbije. Menjao je samo svoja imena. OZNA, UDBA, DB, SDB, BIA. Sve velikim slovima, zbog velikog, i jedinog, državnog kontinuiteta.

To je kontinuitet tajnih dosijea o najvećim zločinima u Evropi posle Drugog svetskog rata. O zločinima nad desetinama i desetinama hiljada civila, čiji su životi ugrađivani u temelje komunističke Jugoslavije. O još masovnijim zločinima uzidanim u razbijanje i ubistvo Jugoslavije. O zločinima Udbinih „eskadrona smrti“ po Srbiji nad protivnicima terorističkog i podivljalog režima u poslednjoj deceniji minulog veka.

Tajna služba je kapa svim tim zlodelima. U njenim dosijeima su imena onih koji su naređivali likvidacije i onih koji su ubijali. Sve je arhivirano, ali sve je – tajna. Državna tajna. Čak je i ruska Duma priznala zločin u Katinskoj šumi, ubistvo Romanovih i, makar formalno, žigosala zlodela staljinističkog režima i njegove tajne policije.

Udba Srbije ne samo što nije u muzeju, nego je njena moćna, i sve moćnija, mreža sebi pribavila i legitimaciju nacionalnog vaspitača i tužioca. Službini mediji, njene političke stranke, ministri, sveštenici, akademici, pisci, urednici, analitičari, istoričari, za ubistvo Jugoslavije i sve zločine okrivljuju Evropu i Zapad, a Srbiji i Srbima navlače odelo oklevetane i nevine žrtve. Zvanično, država hoće u Evropsku uniju i na Zapad, otvara pregovaračka poglavlja o pridruživanju demokratskom svetu, a propaganda njenog Štazija zatvara sve puteve koji vode u tom smeru. Ta, svakodnevna, kolektivna lobotomija drastično okreće narodno raspoloženje prema „majci Rusiji“, koje nije utemeljeno ni na razvojnim, ni na ekonomskim ili demokratskim razlozima, nego na „istoj krvi“. Nije to mnogo udaljeno od onog Hitlerovog Blut und Boden, krv i tlo. Među mladima u Srbiji niču i otvoreno nacističke ćelije.

Srbi koje je tribunal u Hagu optužio ili osudio za ratne zločine, neke čak i za genocid, promovišu se u nacionalne heroje. Piše se nova prošlost. Ruganju i anatemi izlažu se ljudi koji su, u godinama velikog pomračenja, branili obraz Srba i Srbije od današnjih „haških heroja“, od razbojničkog poretka smrti, nacionalnog poraza i sramote. Zaborav pada na žrtve.

Izborni uspeh neonacista u Nemačkoj posledica je i, neopravdanog i pasivnog, odnosa Nemačke, a i cele EU, prema mnogo čemu opasnom što se dešavalo i dešava se, i dalje, izvan rodne zemlje nacizma. U toj državi je, zadivljujuće, izvršena denacifikacija. Ali, po zakonu spojenih sudova, ne cirkuliše zlo samo od centra ka periferiji, nego i obrnutim smerom. Od kukastih krstova na hrvatskim fudbalskim stadionima, javnih nacističkih pozdrava sa uzdignutom desnicom i, oficijelnih, izjava da je „ustaški genocid mit“, stiglo se i do pokliča, do juče nezamislivog, da je „Holokaust mit“ i da je spomenik žrtvama Holokausta, podignut u Berlinu, pod prozorima Bundestaga, „poniženje za Nemce i Nemačku“!

No pasaran! („Neće proći“) bio je borbeni poklič protivnika fašista i nacista u španskom građanskom ratu. Hemos pasado! („Prošli smo“), uzviknuo je general Franko kad su njegove nacifašističke falange umarširale u Madrid.

Nisu prošli. Bezuslovno su nacizam i fašizam potpisali svoju kapitulaciju, 9. maja 1945, u Berlinu. Evropa je taj dan izabrala za svoj praznik. Pobedničko No pasaran! – upućeno je ne samo nacizmu i fašizmu, nego i svakom drugom totalitarizmu, ideji i nameri da se, u ime nacije, u ime religije, u ime mitova i poražene tragične prošlosti, oživljavaju ta prošlost i zlo.

Evropa je malo zadremala i zaboravila da se brani, reče ovih dana francuski predsednik Emanuel Makron.

A Srbija? Ministar spoljnih poslova traži da Srbija podigne spomenik Slobodanu Miloševiću. Iz međunarodnog zatvora, u kome izdržava kaznu zbog počinjenih ratnih zločina, Miloševićev načelnik Generalštaba poručuje vojsci današnje Srbije da bude ponosna na njega, a nacionalne televizije emituju tu poruku. „Prošle su godine stida!“, pojašnjava ministar vojni.

Na španskom sve to zvuči kao: Hemos pasado!

Autor je bivši ministar spoljnih poslova i predsednik SPO