Pobednik je onaj koji je najglasniji

Za povredu Poslovnika javio se jedan od najiskusnijih poslanika opozicije, upozoravajući da predstavnici Vlade ne smeju da se poslanicima obraćaju lično, da ih vređaju niti da podižu glas, te da je predsednik Skupštine bio dužan da reaguje. I dodao: „Pazite, gospodo, ovaj čovek će sve da nas zavadi!“

Sedam godina kasnije, ova izjava deluje kao proročanstvo, ili svakako dobra procena o tome kuda vodi nedostatak političke kulture, i nesposobnost da se uspostavi demokratski dijalog. Danas je svako sa svakim u svađi. U parlamentu dijaloga odavno nema, on je arena za lične uvrede i gušenje prava političke manjine. U medijima različitost mišljenja, sučeljavanje argumenata, profesionalno novinarstvo imaju marginalan prostor. Umetnici su vatreno zaratili između onih koji podržavaju ovu Vladu, i onih koji su protiv nje.

Na društvenim mrežama vodi se pravi verbalni rat, a vulgarnost i govor mržnje smatraju se jedinim oblikom izražavanja koji mogu privući pažnju. LJudi se po ulicama psuju a ponekad i potuku. Čini se da dijalog nikome više nije ni potreban već da su svi prihvatili da svako urla na sav glas, pa ko duže izdrži.

Ipak, problemi koje ovo društvo ima su toliko veliki, da nam je više nego ikad potreban racionalan strateški razgovor o budućnosti ove zemlje. Potreban nam je dijalog o položaju siromašnih, nezaposlenih, zaposlenih, o zdravlju naših građana, o kvalitetu obrazovanja, o kvalitetu vazduha koji udišemo, o razvoju ekonomije koja treba da omogući normalan život svima.

O spoljnoj politici, rešavanju kosovskog čvora i nastavku evropskih integracija u okviru kojih se odvija naša unutrašnja politika. Iz razloga koji je svakom razumnom čoveku nejasan, taj dijalog nedostaje.

To što su populizam, skretanje pažnje, zbunjivanje građana i pravljenje dimnih zavesa nažalost postali prihvaćeni način političke komunikacije širom sveta, ne znači da mi na to treba da pristanemo. Ne prihvata se baš svaka „moda“.

Nevolja je naravno kada u tome prednjače nosioci najviših političkih funkcija i svih poluga vlasti u državi. Umesto da daju primer kako se razgovara sa svojim građanima, svojom opozicijom i neistomišljenicima, oni ih diskredituju.

Politički dijalog ima za cilj da se kroz učešće u razgovoru reši određeni problem. Kod nas je međutim ishodište svakog razgovora da se nametne pobednik. To nije onaj koji je imao najbolje argumente, znanje, kredibilitet ili kulturu govora. Naprotiv. Pobednik je onaj koji je najglasniji, ima silu i koji je sa najmanje srama ponizio protivnika.

U takvoj atmosferi zato ne možemo očekivati ni dobre namere, a ni dobra rešenja. Proteklih sedam godina ne daju nam dovoljno razloga da se nadamo da će naša aktuelna vlast učiniti išta drugačije. Zbog toga je to sada zadatak opozicije, pre svega nas iz Demokratske stranke, koja je osnovana uz poštovanje dijaloga, tolerancije, odgovornosti i razuma u politici.

Mi prvi treba da pokrenemo taj strateški dijalog u svojim redovima. A onda i da ponavljamo da mi ne tražimo samo da naši funkcioneri dobiju više minuta na televiziji. Mi želimo da se čuju svi glasovi. Glasovi ugroženih i obespravljenih, glasovi stručnjaka, glasovi različitosti. Na to nas obavezuju i Ustav i zakoni naše zemlje. Svakome se jemči sloboda da govorom, pisanjem, slikom šire obaveštenja i ideje (čl. 46 Ustava). Svaki nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi kritičko mišljenje, bez obzira da li se oseća lično povređenim zbog toga (čl. 8 Zakona o javnom informisanju i medijima). Svi građani Srbije imaju pravo na istinito informisanje, na poštovanje ljudskih prava i demokratskih vrednosti, dostojanstva i pluralizma političkih i drugih ideja (čl. 7 Zakona o javnim medijskim servisima).

Primenjujmo zakone koje imamo. Popravljajmo zakone koji ne valjaju. Razgovarajmo o suštinskim pitanjima za naše građane. Najveći broj njih još uvek stoji po strani i čekaju da oluja prođe.

Autorka je narodna poslanica Demokratske stranke