Pobrkani lončići, šerpe i poklopčići

Sad već izgleda kao veoma davno, ali činilo se složno i jedinstveno u apelu za slobodom i normalnošću.

Ovako naizgled skromne zahteve ne treba uzimati olako, pogotovo u Srbiji i njenoj demokratiji koja nikako da poveže više od deset godina po jednom veku.

Izloženi realnoj opasnosti ugrožavanja funkcije respiratornog sistema već dugo treniranog na otežano disanje u ovoj skučenoj zemlji, slobodarski deo Srbije pronašao je još toliko mali prostor za sebe, dovoljan tek da se odškrine prozor i bukom koju proizvodi prazna šerpa da do znanja da mali ljudski život još postoji i da je sloboda i dalje univerzalna potreba.

Odzvanjalo je dakle, a samo je kratko trajao privid da svi mi koji smo bili sa ove strane zaključanih brava isto čujemo i razumemo tu buku. Sinhronizovali smo zvečanje šerpi u 20.05, ali ne i tonove koji će uslediti nakon što je buka utihnula.

Različiti stavovi po „oslobađanju“ se nisu ukazali tamo gde su ih optimističniji među nama očekivali, kao na primer kako socijalne mere učiniti dostupnijim i smislenijim, ili kako unaprediti sistem javnog zdravlja, jer očito da će nam trebati. Izbori su ti koji su na sebe najbrže skrenuli pažnju i otvorili novo društveno pitanje kao šansu da se još jednom ne složimo.

Investirano je kakvo-takvo poverenje u zajedništvo bar onih koji su složno stali pre dva meseca u bojkotu nefer izbora, da bi neki od njih naprasno promenili odluku i najavili učešće na istim, uz posve tačnu, ali za ovu priliku čudnu argumentaciju da su izbori sada još više nefer.

(Ne)čovek u svima se brže obnavlja od prirode.

Politika je tu da sve to ogoli.

Šta se u međuvremenu desilo?

Dok je, želim da verujem, većina zatvorenih maštala o slobodi gnušajući se sadržaja plasiranih sa sredstava dezinformisanja, neki su gledali prenos sednice skupštine Srbije na RTS-u u dnevnoj dozi većoj od preporučene i to, vidi se sada, ima kontraindikacije.

Zdravlje nikako nije uspevalo da postane top tema, nekako je ovaj virus više ugrožavao ekonomiju, putovanja, izbornu kampanju i političke planove nego žive ljude.

Rezolutne životne odluke usvajali smo brzo, a kriza izazvana virusom počela je da podseća na onaj ponedeljak od koga počinjem da držim dijetu.

Sa mnogo slobodnog vremena koje se odjednom stvorilo knjige i vlastita deca su nam opet dopala šaka, a mi smo učili ispočetka kako se to korisiti.

Moralo je da usledi pitanje  zašto u nazovi „normalnim“ životnim uslovima postaje privilegija biti sa porodicom.

Možda od tako nečeg da se počne, ako već kandidujemo teme od značaja za sve nas.

Umesto toga, nastavlja se dosledno, u nove podele.

Pobrkani su prioriteti.

Šansa za neki bolji početak očito će morati da sačeka svoj red.

Obećana pažnja lekarima brzo je zaboravljena i oni ostaju sami,  prevareni od vlasti za uvećanje plata.

Biće socijalno ugroženih, čeka se jesen, ali ni oni nisu dovoljno interesantni da budu tema.

Onoga koga je trebalo ostaviti samog u simulaciji velike izborne pobede, vraćamo u život kao saučesnici.

I moglo bi se još tu  nabrajati. Šerpe i lonci nisu lupali zbog izbora.

Bunt i nada, vitalnost duha u pobuni protiv represije.

Vapaj za vrednostima, za mrvom kedibiliteta. Pomisao da je nemoguće da smo toliko loši kao što loše živimo i kako nas ubeđuju dok iz televizora viču na nas. Misilm da se to čulo.

U moru svih pobrkanosti dodajem samo još jednu i pripusujem je onome ko je buku praznih lonaca doživeo kao poziv da uzme mandat. Taj je baš pobrkao lončiće.

Autor je predsednik pokrajinskog odbora Demokratske stranke za Vojvodinu i poslanik u Skupštini Vojvodine