Pobuna u Temišvaru početak kraja diktature

Sveštenik mađarske reformističke crkve Laslo Tekeš od ranije je zadavao probleme vlastima u Temišvaru.

Prema izveštajima generalnog konzula SFRJ Mirka Atanackovića za koje nemamo razloga da sumnjamo u objektivnost, ovaj sveštenik je nastupao sa velikomađarskih nacionalističkih pozicija i stalno je naglašavao svoju etničku pripadnost, provokativno se ponašao i prenosio svoje stavove na vernike, davao je nepovoljne izjave o stanju u Rumuniji mađarskim medijima.

Vlasti su ga najpre premestile u Transilvaniju, međutim kako je on i tamo među brojnim Mađarima nastavio sa svojom delatnošću, vraćen je u Temišvar.

Policija ga je stalno pratila, zastrašivala je vernike da mu se ne obraćaju, isključila mu telefon, konačno kada se on krajem oktobra zatvorio sa grupom vernika u crkvenu zgradu – pokušali su da represivnim merama prema njegovoj porodici postignu cilj njegovog ućutkivanja.

Neuobičajeno za domaće prilike njegovi parohijani su se solidarisali sa njim i potpisali peticiju u njegovu korist, počela su okupljanja svakog dana sa paljenjem sveća u znak podrške Tekešu.

U izveštaju GK od 8. decembra 1989. prvi put se spominje ovo ime, iako je aktivnost Tekeša trajala najmanje od oktobra.

„Što se tiče reagovanja Rumuna i Srba sa kojima smo razgovarali oni izražavaju poštovanje prema građanskoj hrabrosti sveštenika Tekeša, ali odmah zatim i određene rezerve i sumnje u njegove pobude. Tekeša podržavaju u njegovoj borbi za ljudska prava, ali podozrevaju da se iza zahteva za slobodama krije mađarski nacionalizam i aspiracije prema Rumuniji /…/ Bolna istorijska prošlost i stradanje rumunskog i srpskog naroda na ovom prostoru, posebno sećanja na poslednji rat, kada su Mađari u Transilvaniji sprovodili genocid nad Rumunima, ostavili su ovde dubok trag u svesti ljudi.“

Generalni konzul svoj izveštaj završava konstatacijom kako „građanska hrabrost Lasla Tekeša nema onu podršku koju bi imala da se kojim čudom radi o svešteniku pravoslavne crkve, rumunske naravno pre svih. Ali to bi zaista spadalo u oblast čuda.“ (Izostanak „čuda“ postaje jasniji ako se zna da je Rumunska pravoslavna crkva bila potpuno prožeta od vrha do dna doušnicima i saradnicima Državne bezbednosti baš kao i Srpska pravoslavna crkva u to vreme. Uz to RPC je bila nacionalna i većinska što ju je upućivalo da podržava vlast.)

Konačno do eskalacije sukoba došlo je kada je vlast pokušala da deložira suprugu i dvoje dece Tekeša iz stana. (Naime, u Rumuniji su sveštenici svih religija tretirani kao vrsta državnih službenika pa ih je vlast plaćala iz budžeta, mogla ih je premeštati u druga mesta gde ima vernika, isplaćivala im je penziju, dodeljivala ali i oduzimala ono što se kod nas zvalo „stan u društvenoj svojini“. U Rumuniji je kao i u Jugoslaviji mogao da se poseduje i stambeni prostor u privatnom vlasništvu.)

Kako bi izvršili dodatni pritisak na Tekeša milicija je pokušala da izbaci iz oduzetog stana njegovu porodicu.

Prema izveštaju GK od 17. decembra događaji su tekli ovako: Najpre se u jutarnjim časovima 15. decembra okupilo 300 ljudi, uglavnom mađarske narodnosti da pruži podršku Tekešu.

Tokom dana su im se priključivali i mlađi ljudi rumunske nacionalnosti.

Kako je padalo veče broj okupljenih je narastao na hiljadu.

Oko ponoći milicija je upotrebom pendreka rasterala okupljene.

Međutim, sutradan 16. decembra, ponovila se slika iz prethodnog dana samo što je masa bila brojnija.

Okupljenih je bilo na vrhuncu deset hiljada i oni su manifestovali gradom.

Veliki broj se uputio prema kući u kojoj je stanovala porodica Tekeša da spreči deložaciju. Policija je sada uz palice upotrebila i suzavac. Sve se odigravalo na 200 metara vazdušne linije od zgrade GK.

„Sasvim je očigledno da ove demonstracije nemaju samo karakter podrške Laslu Tekešu, već su dobile širi, antirežimski karakter. Vidljivo je narastanje otpora – od početnih manjih okupljanja i demonstracija, kratkotrajnih štrajkova i ispisivanja antirežimskih parola – do sada već većih i ozbiljnijih demonstracija. Očigledno je da je Laslo Tekeš samo povod i prilika za okupljanje a u suštini radi se o buntu protiv Čaušeskuovog režima. /…/ Dočekali smo dramatične događaje koje smo najavljivali a da smo prinuđeni da lično nosimo u Vršac poštu, izlažući se rizicima i nepotrebnim opterećenjima. /…/ Telefonske veze su takođe otežane i Beograd se gotovo ne može dobiti.“ (U poslednjim rečenicama Atanacković se po ko zna koji put žalio kako GK nema radio vezu sa Saveznim sekretarijatom za inostrane poslove kojim putem bi hitno i šifrovano prenosio izveštaje već su morali da šalju kurira sa pisanim izveštajem preko granice u Vršac.)

Podatke o izbijanju nereda u Temišvaru daje i depeša Ambasade SFRJ poslata 19. decembra.

Naime, prema informacijama koje su dobijene od savetnika mađarske ambasade u Bukureštu, a koje se temelje na izjavama očevidaca pripadnika mađarske manjine, stvari su tekle ovako: Neredi su počeli u subotu 16. decembra kada je isticao rok postavljen Tekešu da napusti crkvu u koju se zatvorio. Na isteku dana, grupa demonstranata „inspirisana od sveštenika i vernika reformističke crkve“ (to znači da oni nisu bili samo vernici već i drugi Temišvarci – N.P) upala je u prostorije Okružnog komiteta RKP u Temišvaru i zaposela ih. Malobrojno obezbeđenje (!!!) napustilo je zgradu a demonstranti su je vandalizovali, uništili su portrete bračnog para Čaušesku, pocepali parole… Zapretili su da će ostati u zgradi dok se ne obustavi represija prema porodici Tekeša. Intervencija organa reda usledila je ubrzo, upotrebljeni su vodeni topovi i suzavac kako prema onima u zgradi tako i prema okupljenima ispred. Demonstracije su nastavljene i u narednim danima. U njima je učestvovalo prema ovim mađarskim izveštajima između dve i po i tri hiljade lica pripadnika svih nacionalnosti u Temišvaru. Uhapšeno je oko 60 izgrednika, neodređeno se kaže kako ima dosta povređenih i mrtvih.

U već pomenutom izveštaju o razgovoru ambasadora Denkova sa ministrom inostranih poslova Stojanom, ovaj je događaje u Temišvaru ocenio kao rušilačku akciju unutrašnjeg neprijatelja organizovanoj iz inostranstva putem nekih špijunskih organizacija, a u cilju destabilizacije SR Rumunije, podrivanja njenog društveno-političkog sistema i rušenja suvereniteta i teritorijalnog integriteta.

Konačno, Stojan je kao najodgovornije označio vlasti Mađarske („robovi revanšizma“) koji u dosluhu sa Zapadom žele reviziju granica i rušenje socijalizma u Rumuniji.

Do eskalacije nemira došlo je 17. i 18. decembra u Temišvaru što će se nekoliko dana kasnije proširiti i na glavni grad i dovesti do pada režima.

Ovaj dramatičan izveštaj GK datiran sa 19. decembar i sa naznakom najhitnije kurirom vredi citirati obimnije a on događaje donekle drugačije prikazuje nego depeša Ambasade SFRJ:

„Praktično ceo grad je bio na nogama a uprkos težini situacije ljudi su se radovali i zahvaljivali Bogu što su dočekali ovaj dan, pa makar i odmah poginuli. Na žalost, odgovor vojske i policije bio je brutalan, pa su hiljade ljudi ranjene, a prema procenama koje smo dobili iz bolnica, broj mrtvih se procenjuje na više stotina a možda i hiljadu. Ove brojke nismo u stanju da proverimo. Međutim, tokom cele te noći do nas su dopirali zvuci rafala iz pušaka i automata, pojedinačni pucnji, skandiranje mase i jauci povređenih. U jutarnjim časovima i sami smo se mogli uveriti da je grad demoliran. /…/ Demolirana je i galerija u kojoj je samo pre nekoliko dana bila završena naša izložba povodom Dana Republike. /…/ Najveći uspeh demonstranti su ostvarili upadom u zgradu Gradskog komiteta i Gradske skupštine. /…/ Uz velike napore policija je uspela da demonstrante izbaci iz zgrade, ali se ima utisak da u to vreme ni vojska ni policija nisu vladale situacijom u gradu. Stigla su pojačanja i onda je došlo do pucnjave, više ne samo ćorcima (gumenim mecima) već pravim. Tu je palo mnogo žrtava. Vojska i policija koristile su i bajonete i tu je takođe stradalo dosta ljudi. /…/ Uz najveće brutalnosti demonstracije su pred zoru razbijene.“

SUTRA: Ulične borbe protiv vojske i policije