Počelo je da ih boli

I nije bez odjeka… U trenutku dok ovo pišem na inicijativu Filozofskog fakulteta i Fakulteta političkih nauka u Beogradu odgovorilo je više od 1000 akademskih nastavnika širom Srbije i potpisalo peticiju podrške aktuelnim protestima… Znanje je moć, rekao je Frensis Bejkon, a shvatio i Aleksandar Vučić!

Počelo je da ih boli. Jasno je da danas niko pametan neće razmatrati stavove Informera i Pinka, Marić Milomira i Krstić Nebojše… Naravno, oni će poslednji saznati da ih je Gazda ostavio na cedilu. Čak ni Sarapa neće imati vremena da se opravda direktorki Studija B da nije „u alkoholisanom stanju“ s obzirom da će oba ljubitelja lika i dela Aleksandra Vučića ostati u „ropotarnici istorije“, da ne kažem po naški, na đubrištu!

Otkuda ovakav optimizam? Celi sam život proveo pod nekim apsolutistima pa sam naučio da čitam između redova, što je u despotijama kakva je ova naša jedini način stvarnog informisanja. Prvi put u životu nepogrešivog Aleksandra desilo se da on prizna slabost te da kaže kako će „za godinu-dve biti ponosan na slobodu štampe i govora u Srbiji“… I to pred kamerama neprijateljskog Reutersa i ostalih „CIA medija“ (posvećeno Draganu J. Vučićeviću). Pred njima je i najavio hapšenje napadača na novinara u Grockoj, koje je, da bi dobilo na dramatičnosti i značaju, obnarodovano na jednoj od njegovih redovno „vanrednih“ konferencija za štampu. Neko je morao biti žrtvovan na oltar najavljene borbe za medijske slobode. Izbor u ovom paganskom činu pao je na predsednika opštine Grocka, kao navodnog nalogodavca. A stvarni inspirator može biti samo onaj koji, na primer, kritičku N1 televiziju smatra „Đilasovom“ a Gorislava Papića sa RTS-a džakom za udaranje, u imaginarnom boks meču u kojem valja da pokaže svoju snagu i superiornost. Nikada nije postojao niti će ikada postojati političar na vlasti koji novinarima postavlja pitanja, umesto da odgovara na njih! I posle svega kriv je predsednik opštine Grocka, a nepogrešivi će se i dalje boriti za „slobodu medija“…

A šta stvarno piše između redova poslednje vanredno redovne konferencije za štampu Aleksandra Vučića? Piše „uplašio sam se“. Zna on dobro da potpisi 1000 akademskih profesora imaju težinu i da su odjeknuli svetom, te je prinuđen da se tom istom svetu sada pravda i obećava, ma koliko mu se to iskreno gadi.

Nije važno koliko ima šetača na protestima – oni su već učinili ono što je trebalo. Raspirili su vatru slobodnog mišljenja. Plamen se širi ne samo na sve veći broj gradova, nego i na nezavisne institucije, pre svega na Univerzitet. I Slobodan Milošević je pre pada pokušavao da izjednači univerzitete sa zemljoradničkim zadrugama, pa nije uspeo. Zna to dobro Miloševićev loš đak Vučić te se i on trudi da ne primeti ovu akademsku pobunu, ali svejedno – univerzitetu i zapadnim medijima prineće žrtvu nesretnog predsednika Grocke.

Neće to biti dovoljno da profesori i nezavisni intelektualci stanu. Nezadovoljstvo je pokrenuto i svako ko želi da doda grudvu ovoj kotrljajućoj demokratskoj lavini to će učiniti na sajtu www.peticije 24.com. Nemoguće je da ovu pobunu režim prećuti, ma koliko revnosni bili Mitrović Željko i Marić Milomir. Kao što je i nemoguće da pokušaj zataškavanja ne primete i one institucije Evrope kojima je Vučić obećao slobodu medija „za godinu-dve“.

Nije se potrebno iscrpljivati omasovljavanjem protesta, obzirom da će masovnost protesta na svoj način uvek procenjivati ministar Neb(r)ojša. Mora se insistirati na masovnosti pobunjenih institucija, na duhu slobode koji je imanentan pametnim ljudima ovog naroda. Legendarni Karl Poper je govorio „ako hoćemo da ostanemo ljudi, onda postoji samo jedan put, put u otvoreno društvo. Moramo koračati dalje u nepoznato, u neizvesno, u nesigurno, i upotrebljavati um koji nam je dat kako bismo, upravo onoliko koliko to možemo, planirali za oboje: ne samo za sigurnost već i za slobodu“.

Na ovom putu naravno biće pritajene represije režima i „slobodoljubivog“ Aleksandra Vučića, biće mnogo Aleksa Žunića, sreskih špijuna (istina sada modernizovanih i nazvanih botovima). Činjenica je da je sadašnji režim bleda kopija komunističkog režima, odnosno da vlast u suštini čine komunisti bez ideala i ideologije, što ih potencijalno čini opasnim društvenim kancerom. A lažni komunisti uvek žele osvetu… Zbog toga im nije strana ni misao Lava Trockog: „osećaj osvete ima svoja prava. On daje radničkoj klasi najveću moralnu pohvalu što ne gleda sa tupom indiferentnošću na događanja u najboljem od mogućih svetova. Ne da da se ugasi nezadovoljeni osećaj proletarijata za osvetom, već naprotiv inicira da ga razgori iznova, da ga produbi…“

Boriće se Sarape i Barbare, neće posustajati s obzirom da shvataju da je ovo jedini sistem u kome mogu izlečiti adlerovski osećaj inferiornosti, koji je kod njih više nego izražen. Gostovaće AV na Pinku satima, sve dok ne popadaju botovi ili glumci iz serije „Selo gori a baba se češlja“ koji su u poslednjoj epizodi serijala „Aleksandar kod Željka“ glumili kulise… Trčaće Đurić Marko po snegu sa mikrofonom da bi razdragana „novinarka“ RTS „slučajno“ imala priliku da mu mahne i pozove da ovekoveči još jedan SNS podvig… Nekontrolisanost njihove vlasti dovodi do toga da gube i samokontrolu. Biće još mnogo bedastoća koje će na površinu izbaciti siromaštvo i novcem i duhom, koji danas vladaju.

Ni strah ni budalaštine ovog tipa neće zaustaviti proteste. Ja ću u petak, 1. februara, ponovo na ulice Niša. Biće naporno i hladno, kijamet? Pa naravno… Što reče Nušić kroz usta Žike pisara: „tako ti je to! Kad imaš srce… ne možeš da imaš gaće.“

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu