Početak kraja kupleraja

Naredio je predsednici da prekine rad Skupštine i dođe kod njega na navodne konsultacije. Kao da je Vlada birala Skupštinu a ne obrnuto.

Parlament prekida rad do izbora novog predsednika, ali ne zbog toga što će ga opozicija zloupotrebljavati u izbornoj kampanji kako kaže predsednica parlamenta, nego zato da se ne usvoji ostavka Saše Jankovića na mesto zaštitnika građana, podneta još 7. februara. Premijer misli da se na taj način može opravdati njegovo kršenje zakona, odnosno zadržavanje funkcije premijera i u izbornoj kampanji za predsednika. Jasno je i zašto to radi. Time zadržava pravo da u kampanji pokrene sve mehanizme državne represije, od otpuštanja s posla do kažnjavanja svih neistomišljenika. Šta više, on je već počeo da se ponaša kao predsednik Srbije, jer je Gardijsku jedinicu van svih protokola, odveo u Prokuplje na obeležavanje godišnjice Topličkog ustanka. To jasno pokazuje da mu je namera da posle narednih izbora postane „Bič Božji“. Malo mu je što sada u svojim rukama drži sve tokove novca, sve državne poslove i sve institucije sile. Hoće sve nas kao svoje podanike, hoće Srbiju kao svoju dedovinu jer stalno ponavlja: „Ne dam im Srbiju“, kao da je država njegovo vlasništvo.

Na sreću „Vučićev gambit za dobro Srbije“ pročitali su već i šahovski laici. On toga očigledno nije svestan, kao što ne razume da svojim nepoštenim, nečasnim i nezakonitim radnjama, ruši samog sebe. Sve što preduzima u cilju opstanka na vlasti ima kontra efekat. Od ponižavanja svog partijskog članstva koje sadistički tera da uznemiravaju građane idući „od vrata do vrata“, stideći se sebe samih, preko otkazivanja koncerta pevača Vlade Georgieva u Smederevu zbog podrške Saši Jankoviću, do lažnih obećanja o povećanju plata i penzija. Jer do 2. aprila „progledaće“ i mnogi od njegovih poniženih aktivista, kao što su u inat vlasti, Smederevci doveli Vladu Georgieva da im peva na Trgu umesto u Hali sportova.

A po ko zna koji put izgovorena laž o povećanju plata i penzija, izaziva podsmeh i kod njegovih najbližih saradnika. „Srbija je na pragu zlatnog doba“ – kliče neki dan taj politički Ostap Bender. Nije rečeno ali se podrazumeva, da će to zlatno doba početi kad Vučić postane predsednik. To se može dogoditi, ali ne nama nego njemu, pod uslovom da neka krava oteli „Zlatno tele“ sa četiri glave i on ga proda svojim arapskim prijateljima.

Osnovna načela parlamentarizma nalažu da se državni poslovi moraju obavljati javno i otvoreno pred Skupštinom, a ne u vanparlamentarnoj magli premijerovih ličnih kontakata i tajnih ugovora. Svaku vlast svuda u svetu izdržavaju tj. plaćaju građani i ona mora služiti opštim ciljevima a ne ličnim, bolesnim pretenzijama ljudi koji misle da mogu postati gospodari svega u državi. Srbija ne sme da bude osuđena da večno ispašta zbog nečije bolesne ambicije da vlada – juče zbog Miloševića i Šešelja, danas zbog Vučića i Dačića. Jer oni koji su Srbiju uveli u rat sa celim svetom, od kojih se čak i Rusija ograđivala ne hoteći da stavi veto na uvođenje sankcija, danas blagosiljaju, slave i samo što ne dižu spomenik haškim optuženicima.

Da to nije u nacionalnom već isključivo u njihovom ličnom interesu, jasno je svima. Izvor svake akcije „svemoćnika“, ono što ga pokreće, jeste samo i isključivo, opipljiv vlastodržački lični interes, koji on potura kao tobožnji opšti. Najlakše je reči: „Ja volim Srbiju i sve radim zbog Srbije“. Ali stepen socijalne ljubavi meri se prema veličini dobroga koje si učinio za zajednicu. On je dobro činio samo svojim saradnicima štiteći ih od zakona i postao je zaštitnik svih mogućih lopova. Sve Ustavom propisane institucije države, pretvorio je u organe sopstvene volje. Pet godina vodi Srbiju i hvali se da je zahvaljujući njemu i njegovima, država postigla istorijska dostignuća u svemu i da se to ne pamti od Titovih vremena. Danas, kad se kandidovao za predsednika Srbije, peva novu pesmu: „Želim da podignem Srbiju sa kolena“. Pa nije valjda Srbija poklekla od napora uloženih u te istorijske uspehe?

E, zato je 2. april prilika da se to vrzino kolo nacionalsocijalizma i šovinizma jednom već prekine. Ta naša „Deus ex machina“, to naše neočekivano rešenje za prekid vladavine majstora kupleraj demokratije i vraćanje građanima otetih državnih institucija, zove se Saša Janković. Potrebno je samo da večiti apstinenti izađu na izbore u istom broju kao i 2000. godine.
Ovoga puta ne važi opravdanje za neizlazak na izbore tipa: svi su političari isti – nemam za koga da glasam. Jer osim Šešelja, Dačića i njima sličnih, ni jedan drugi nije ni nalik Vučiću. A pored toga, Saša Janković nije političar, nego jedan od nas građana. Izađite i glasajte za koga hoćete, samo ne za Vučića. Važna je velika izlaznost. Ona vodi u drugi krug, a onda je „svemoćnik“ gotov. Uostalom „filovanje“ rejtinga tj. istraživanja raspoloženja biračkog tela, sa faktičkih 30% na medijskih 53% kao i izjava da su mu šanse 50-50, jasna su naznaka početka kraja tog našeg „kralja političkog kupleraja“.

Autor je novinar iz Beograda