Početak otpora protiv diktature

Svoj čin prokomentarisao je rečima da je to ličnost koja treba da stoji na počasnom mestu u jednoj kulturnoj ustanovi a ne Čaušesku. Naravno, građanin je u pauzi koncerta odveden u nepoznatom pravcu.

Na zborovima u nekim fabrikama bilo je diskutanata koji su se usprotivili ponovnom izboru Čaušeskua za generalnog sekretara partije. Ne zna se šta je posle bilo sa tim licima. U javnosti je prošireno uverenje da se ovako dalje ne može i da će se nešto dogoditi ili spoljnim pritiskom ili će sistem iznutra doživeti kolaps što se sve povezivalo za odlazak klana Čaušesku sa vlasti: Nikolae i njegov brat general vojske Ilie, supruga Elena i njihov sin Niku takođe na visokim položajima. „Ovde zato vlada psihoza iščekivanja i logike – što gore to bolje – jer su građani svesni da samo dovođenje njihovog stradanja do krajnjih granica apsurda može obezbediti preokret i dovesti do neophodno potrebnih reformi u privredi i političkom sistemu Rumunije.“

Uoči Kongresa u čitavoj zemlji, a osobito u pograničnim delovima prema Mađarskoj i Bugarskoj pooštrene su mere bezbednosti, zapravo bolje bi bilo reći da je režim terorisao stanovništvo i uterivao mu strah u kosti. Tako je bilo zabranjeno kretanje u grupama većim od tri osobe, potpuno je zabranjeno putovanje u Bukurešt pa čak i između drugih gradova (osim službenim potrebama), zaposlenima je naređeno da sa radnog mesta idu kućama bez zadržavanja, iako formalno nije zaveden policijski čas nije bilo preporučljivo zateći se noću na ulici jer je milicija svakoga legitimisala, pretresala i često privodila u stanice, a poznajući metode rada rumunskih organa to je moglo da dovede do bezrazložnog maltretiranja. Stanovništvo je već od ranije imalo veliki strah od državnih organa reda. Na ulicama Temišvara službenici GK primetili su jake snage milicije i vojske ali je značajno bilo to da vojnici za razliku od milicije nisu bili naoružani što je tumačeno da režim nema puno poverenje u armiju.

Ipak, uprkos svemu, do GK su stizale vesti o otporu: pojavljivali su se grafiti sa porukama usmerenim protiv politike Čaušeskua i RKP, šireni su leci, u pojedinim kolektivima na sastancima sindikata koji su prethodili Kongresu, bilo je diskutanata koji su osporavali pravo na neograničeni izbor Čaušeskua za vodeće mesto u Partiji i državi, u ogromnim redovima (po više stotina ljudi) koji su stajali ispred praznih prodavnica sve češće su se čula negodovanja, otvorena psovanja Čaušeskua i Elene, čak i govori koji su pozivali na otpor. Organi milicije, kako se navodi i jednom izveštaju GK, nisu se usuđivali da intervenišu procenjujući da je nezadovoljstvo toliko da je bolje tolerisati verbalno protestvovanje.

Kao ilustraciju ovoga možemo da navedemo pasus iz izveštaja GK od 31. oktobra 1989. godine koji opusuje incident prilikom čekanja u redu za pola kilograma sira, a čekalo se u drugim redovima satima i za pet komada jaja ili pola kilograma mesa (sledovanje za ceo mesec!). Jedan od prisutnih je istupio iz reda i održao govor ostalima: „Ljudi, kakva smo mi to nacija? Dokle ćemo ovo da trpimo? Ja ne mogu da prehranim svoju petočlanu porodicu sa pola kile sira. Mi oskudevamo u svemu a oni uniformisani imaju sve. Dokle ćemo ćutati?… Oko 400 ljudi je sa strahom gledalo šta će se dogoditi ovom hrabrom čoveku. Nije se dogodilo ništa. Ne samo dok je bio u redu, već ni kasnije u šta nas uveravaju pouzdani sagovornici i svedoci ovih zbivanja. Navodno, radi se o umobolnoj osobi pa se iz razloga humanosti neće kažnjavati.“

Čaušeskuu su prilikom službenih poseta unutrašnjosti priređivana prava Potemkinova sela, obilazio je pijace i prodavnice koje su bile pune robe samo dok on prođe. Ipak, diktator je posumnjavši da ga varaju, nekoliko puta bez najave obišao bukureštanske pijace i tom prilikom bio je „neprijatno iznenađen“ stvarnim stanjem za koje je potražio krivce u ministrima i nižerangiranim državnim službenicima koje je prekoreo.

Pobeda reprezentacije Rumunije nad Danskom u važnom meču kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u fudbalu, utakmica odigrana u Temišvaru, dovela je do manifestacija koje su se pretvorile u antirežimske. Više hiljada ljudi slilo se sa stadiona na glavni trg a milicija je u strahu od širenja nereda rasterala masu. Ovaj događaj inače opisuje i Herta Miler u pomenutom romanu i ističe kao odlučujući momenat kada je neki stariji građanin u okupljenoj masi zapevao staru rumunsku himnu koju su mnogi prihvatili – da je to označilo početak intervencije milicije.

U izveštaju GK o tom zanimljivom detalju nema pomena što se može tumačiti ili njegovom nedovoljnom obaveštenošću ili pak o umetničkoj slobodi i dopisivanju koje je legitimno kod stvaraoca. Nije ni čudo da se o mnogim događajima saznavalo sa danima zakašnjenja jer domaći mediji nisu o tome izveštavali a stranci su bili okruženi zidom nepoverenja i strahom od kontakata sa njima. Zvuči neverovatno, ali je u paničnom strahu režim Čaušeskua pred svoj pad doneo uredbu koja nije nigde objavljena ali je davana svakom zaposlenom na potpis po kome se nametala obaveza da svaki rumunski građanin koji bi kontaktirao sa bilo kojim strancem o tome mora pisano izvestiti vlast!

Ipak, uoči Kongresa i odmah po njemu, u Temišvaru je po fabrikama dolazilo da prekida rada, čak i do demonstracija gde su uzvikivane parole protiv Čaušeskua i njegovog načina vladavine. Pominje se veliko preduzeće IMT u kojem je više hiljada zaposlenih protestvovalo u fabričkom krugu. Zbog toga su oko fabrika i preduzeća podizane barikade, zidovi i žice a uvođeno je i neprekidno dežurstvo partijaca. Reflektori su čitavu noć obasjavali ne samo državne zgrade već i fabrike kako bi se sprečilo ispisivanje parola po njima.

Režim je preduzeo i neke demagoške napore da bi primirio nezadovoljstvo: uoči otvaranja najvišeg partijskog skupa poboljšano je snabdevanje prehrambenim proizvodima, povećane su stipendije studentima i učenicima za 10 odsto, najavljeno je da će ubuduće sva deca iz radničkih i seljačkih porodica dobijati stipendije bez obzira na imovno stanje svojih porodica! Očito da je vlast htela da primiri potencijalno najborbenije i najnezadovoljnije kategorije stanovništva. Kada su ove mere obnarodovane čitav televizijski dnevnik bio je posvećen izlivima „spontanog“ oduševljenja i podrške omladine velikom vođi.

Kongres održan od 20. do 25. novembra protekao je po unapred utvrđenom scenariju u ovacijama „najvoljenijem sinu otadžbine“ koji brine za narod i predvodi u svetlu budućnost. Od potajnog priželjkivanja rasprostranjenog u domaćoj javnosti kako će Čaušesku sam ili po savetu okoline podneti ostavku (kako su to učinili Todor Živkov u Bugarskoj ili Erih Honeker u NDR) nije se ostvarilo ništa. Ipak, u izveštaju GK od 4. decembra konstatuje se da je uprkos jednodušne papagajske privrženosti Čaušeskuu i njegovom klanu sve vreme među prisutnima tinjala bojazan da će neko ipak istupiti disonantno: „Naime, delegati su od predsedništva bili odvojeni dugačkim, preko cele sale, ukrasnim stolom, tačnije binom koja se nije mogla preskočiti odnosno lako savladati i na kojoj sem na krajnje levoj i desnoj strani nije bilo otvora za prolaz. Jasno je da su – gorile – na tim mestima bile spremne da svakog ko bi pokušao mimo šeme da izađe na govornicu istoga i fizički u tome onemoguće.“

Uprkos svemu, činilo se da diktator ostaje čvrst i stabilan te da ga čak ni upozorenja iz „savezničke“ Moskve a kamoli kritike čitavog sveta ne mogu pokolebati. Ipak, događaji su u novembru i decembru 1989. godine krenuli u dramatičnom pravcu.

U SLEDEĆEM BROJU: Poslednji ultimatum Zapada da se sprovedu reforme