Pod istom kapom ne mogu živeti Andrić i „Elita“: Tekst profesorki koje tvrdoglavo odgajaju čitaoce u doba evidentne krize čitanja

To činimo kao profesorke koje tvrdoglavo odgajaju čitaoce u doba evidentne krize čitanja, ali i kao mentorke najuspešnijih timova Srbije na takmičenjima iz književnosti koji su za devet godina učestvovanja na Književnoj olimpijadi osvojili više stotina okružnih i republičkih nagrada.

Društvo za srpski jezik i književnost Srbije je i zvanično izbrojalo da su naši učenici osvajači 112 državnih nagrada.

Sa tog stanovišta i sa tim iskustvom, posvećujemo ovaj tekst đacima koji, uprkos izuzetnim uspesima, nikada nisu postali medijska tema – dobroj, neproblematičnoj deci koja ne prave skandale nego čitaju knjige i u njima traže zaklon i putokaz.

I ovog oktobra u halama Beogradskog sajma slile su se kolone školaraca iz prestonice i unutrašnjosti. Većina ih je došla organizovano, sa svojim nastavnicima, ponevši sa sobom spisak želja i veći deo džeparca, a odnela kese pune knjiga, iščekujući trenutak kada će u miru svoje sobe ili već u autobusu, omirisati korice nove knjige i zaroniti u njene talase.

Među sajamskim hodočasnicima i ove godine su se našli naši brojni učenici – i oni koji tek otkrivaju razloge zbog kojih je knjiga nezamenljivi životni saputnik, i oni koji su svojim iskustvom već spoznali da se čak i u ovom modernom, društvenim mrežama ulovljenom svetu, ipak, od lijepe književnosti živi. Za takve stavove mladosti koja je nama poverena umnogome smo i same zaslužne. Neko bi umesto zaslužne napisao krive. Međutim, mi verujemo da je prva reč tačna.

Mora biti da je preostalo nešto uspeha i zrnce radosti i za duhove oprljene ljubavlju prema humanistici, prema živoj i pisanoj reči.

U tom smislu, bez ikakve griže savesti, odvraćamo mladost od iluzije da tehnologija odagnava usamljenost i da može zameniti poljubac, zagrljaj, držanje za ruke, razgovor.

Ne verujemo u ljubav na dugme, u pouzdanost klik-prijateljstava, u stav koji se formira prema očekivanoj kliktabilnosti (kakva nova omiljena srpska reč koja bi trebalo da nam obrazuje javno mnenje!).

Trudimo se da, osim u retkim trenucima, tehnološka pomagala ostanu izvan naših priča i pričanja. I to činimo zahvaljujući knjigama, na tom putu oslanjamo se na velike pisce, pouzdane saputnike svake mladosti i čovečnosti, dostojne učitelje ljudskosti, čestitosti i vere.

Uz njih i sa njima učimo decu da govore, razumeju i čuju, da zaranjaju u čoveka, a ne u ekran. Zajedno vaspitavamo ljude koji će biti čuvari smisla, a ne konzumenti gluposti i gutači plasiranih nepodopština.

Naši učenici nisu štreberi i bubalice, niti su godinama najbolji timovi na republičkom takmičenju iz književnosti zato što jure poene i nagrade.

Naprotiv, njihovi dometi su ogledalo dugotrajnog truda, posledica su svega što su ta deca pročitala i naučila, ali i onoga što su knjige u njih ugradile. Njihova lica su meka. Njihove reči su razborite i čvrste.

Njihove su kičme naslonjene na gomilu pročitanih knjiga, dakle prilično uspravne. Ta deca ustaju da pozdrave profesora. Često o nama govore s uvažavanjem, još češće nama govore, ne ustežući se.

Oni pišu pesme i priče. Osvajaju za javnost nevidljive nagrade i objavljuju nevidljive knjige. Nisu ni nasilni, ni nevaspitani, jednostavno su čarobni, a to bi u prevodu značilo – medijski neatraktivni.

I nisu jedini. Istu takvu decu i profesore susrećemo na takmičenjima u Tršiću i Sremskim Karlovcima – na onim za javnost neznanim događajima kada se u dva posebna prolećna dana druže i nadmeću čuvari našeg jezika i čitalačka mladost ove zemlje.

Rad sa učenicima pokazuje da mladost naša i dalje u izvesnom broju svojevoljno čita (istina, sve manjem) i da bi svakako mnogo više čitala i napajala se na tim izvorima kada bi društveni ambijent ukazao da je to potrebno, vredno i korisno.

Međutim, rad sa decom potvrđuje i da pravi putokazi i ubedljiva argumentacija o razlozima zbog kojih čovek čita, itekako uspevaju da preokrenu nečitače u čitaoce. A to se u dobroj učionici radi. I to radi umešan nastavnik književnosti – otima mladost od opšteg trenda izlizanog ubeđenjem da obrazovanje nije važno, od linija manjeg otpora, od banalizacije, estradizacije i relativizacije ideja o dobrom, plemenitom i prikladnom.

U ambijentu medijskog dekora iscrtanog sažetošću, senzacionalnošću i podilaženjem projektovanim klikovima, posvećenost književnosti i uspesi na tom polju ostaju neprimetni i nepriznati u širem kontekstu, kao i sve druge tekovine i dometi umetničkog i humanističkog nastrojenja.

Ali valja zapaziti da u svetu rijaliti programa i masovne zabave u kojem živimo nisu sve discipline i oblasti obrazovnog sistema tretirane na isti način. U tom i takvom svetu primetno je da se korporativne veštine, informatika, inženjerstvo, menadžment, preduzetništvo i sl. na tržištu kapitala dobro kotiraju.

Shodno tome, čini se da one nisu u raskoraku sa novom materijalističkom i potrošačkom stvarnošću, a ponekad joj na izvestan način i služe, dok je humanistika kritički osporava i poriče.

Definitivno, pod istom kapom ne mogu živeti Andrić i „Elita“, „Zadruga“ i „Banović Strahinja“. U pitanju su oprečni univerzumi i vizije života koje pretenduju da obitavaju na prostoru ljudske duše, a jedna drugu isključuju.

Stoga je prevrednovanje jedne kulture i navika jednog kolektiva u neminovnoj vezi sa urušavanjem statusa njegove književnosti, kao nosioca kulturnog identiteta.

Uloga medija u režiranju ovakve društvene scene, kao i u kreiranju slike o srpskoj školi, odavno je očigledna. Samo jedan primer: dve godine zaredom u junu mesecu sa svojim đacima organizovale smo godišnju izložbu najznačajnijih uspeha Filološke gimnazije „Štrikliranje diploma“.

Tada se u hodnicima Filološke na štriku zavijore naše „nevidljive“ diplome, prestižne nagrade i priznanja koja ostaju na kanapima da dočekaju narednu generaciju đaka koja ulazi u našu školu kao u hram poklonika umetnosti i veštine reči.

Ovoga puta prebrojale smo više od 350 nagrada i priznanja regionalnog, republičkog i međunarodnog nivoa osvojenih u jednoj školskoj godini. A medijski odziv bio je ravan nuli.

Koliko medijskih kuća uopšte ima novinara koji traga za dobrim školskim pričama?

Zašto je samo nasilje u školi vest?

Biti viđen znači biti estrada, biti viđen znači biti skandalozan.

U takvom kadru nema mesta za pristojne ljude uspešne u svom poslu, a razume se, ni za pristojnu decu (izuzetak su donekle vesti o pobednicima na takmičenju učeničkih kompanija ili o medaljama sa međunarodnih olimpijada iz fizike i matematike).

Na ove i mnoge druge teme razgovarali smo krajem avgusta na naučnom skupu „Kako predavati književnost u uslovima četvrte tehnološke revolucije, u organizaciji Odeljenja za književnost Andrićevog instituta u Višegradu.

Dvanaest profesora književnosti iz Srbije i Republike Srpske ukrstilo je mišljenja i iskustva, a ponekad i metodička koplja u traganju za smernicama i obrascima predavanja književnosti u izmenjenom i nepovoljnom kulturološkom i civilizacijskom ambijentu (predavanja su dostupna na sajtu Andrićevog instituta). I tom prilikom složile smo se u vezi sa temeljnim principima na kojima nastava književnosti počiva, uprkos duhu vremena.

Ubeđene smo da se književnost ne može predavati bez čitanja knjiga, da nastavnici nisu animatori već da su, po obrascu sopstvenog znanja i integriteta, uzoriti motivatori, pokretači duha svojih učenika i njihova dostojna inspiracija.

Ne osećamo se ni kao prosvetari, ni kao influenseri, ni kao statističari. Jednostavno, a možda i vrlo komplikovano, odlučile smo se da ostanemo profesori. To bi, pored ostalog značilo, da svoje nastavničke uspehe merimo isključivo dometima svojih učenika. Uz svest o tome da dobri rezultati ipak nastaju tamo gde je učenicima dobro.

Autorke su profesorke Filološke gimnazije u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.