Pod ovim znakom pobedićeš

I rešena je tako što je Konstantin pobedio, poneo epitet „veliki“, legalizovao hrišćanstvo i učinio ga zvaničnom religijom imperije koju je na taj način utemeljio za narednih hiljadu godina.

Srpskom društvu pred ulazak u odsudnu bitku sa svojim tiraninom nedostaje jedno takvo znamenje, jedna velika ideja u čijem znaku će pobediti. Takva ideja postoji. To je Jugoslavija.

Mi smo Jugoslaviju smestili u ropotarnicu istorije, ali njoj tamo nije mesto.

Ona je živa i velika. Jugoslavija je sinonim za slobodu i nezavisnost. Nasuprot njoj, naše pomesne nacionalne države su male, nedovršene i žalosno neodržive. One su igračka u rukama velikih sila, moneta za potkusurivanje u njihovoj velikoj igri.

Da li to znači da sada treba da se odreknemo svojih krvavo stečenih nacionalnih suvereniteta i krenemo da ponovo podižemo Jugoslaviju iz ruševina?

Ni slučajno. Kao i svaka velika, utopijska ideja, tako se i Jugoslavija razbila o ograničenja stvarnog sveta. Ona nije bila održiva u istorijskom vremenu. Njeno mesto je u onome što dolazi posle istorije – u večnosti.

Partikularni jugoslovenski nacionalizmi zasnovani su na laži.

Da bismo ih opravdali mi izmišljamo zasebne jezike, različite od ovog zajedničkog, komplikovanog imena, i zasebne nacionalne istorije u kojima je za jedne rezervisana uloga zlotvora a za druge pravednika.

Građevina sagrađena na laži ne može da opstane, i sve su naše hiljadugodišnje države kratkog daha – u prvom svetskom previranju one nestaju i propadaju.

Istina je da smo mi jedno telo, silama istorije podeljeno.

Razlozi i okolnosti naše podele ostali su iza horizonta našeg poznavanja prošlosti. Kao što se izvan istorijske scene nalazi naša deoba, tako će se izvan nje dogoditi i naše ponovno ujedinjenje.

Kada stavimo naše bivstvovanje u perspektivu konačnog jugoslovenskog ujedinjenja, onda sve stvari postaju drugačije.

Srbija je uvek imala problem da zaokruži svoju državnu teritoriju i organizuje je u jedinstven funkcionalni organizam.

Nama nije bilo teško da mnogo puta u istoriji iznova i od nule stvorimo državu.

Ali da tu državu uredimo na jasnim pravilima, da joj damo čvrstu formu i granice, da znamo dokle se ona prostire ka spolja, ka inostranstvu, i ka unutra, ka svojim državljanima, u tome smo imali mnogo manje uspeha.

Srbija je uvek muku mučila sa granicama i sa tiranijom.

Ta nas muka muči i danas. Trideset godina mi se pitamo gde su naše granice, i u tih trideset godina mi smo uspeli da iznedrimo dve desetogodišnje tiranije.

Za jednu malu evropsku naciju to je neobično dostignuće.

Istorijska misija Srbije međutim nije da zaokruži celinu, nego da bude deo veće celine.

Pruska je morala da nestane da bi stvorila ujedinjenu Nemačku.

Isto tako Srbija je morala da nestane da bi opstala Jugoslavija.

Niti je bilo suđeno Jugoslaviji da opstane, niti Srbiji da nestane. Ali ako je prestala da postoji u stvarnosti, Jugoslavija nije prestala da postoji kao ideja. Istorijska misija Srbije je kretanje ka ponovnom jugoslovenskom ujedinjenju.

Kada se tako postavi sudbina Srbije, onda i njene granice mogu da se shvate uzdržano i restriktivno, onako kako ih je 1945. postavio Avnoj.

Srbija tada može da konačno i stvarno prizna nezavisnost jugoslovenskih država, ali i da traži priznanje sopstvenog teritorijalnog integriteta. Samo tada Srbija može s punim pravom da zahteva da joj se u perspektivi vrati suverenitet nad Kosovom.

Pitanja unutrašnjih granica između vlasti i društva i spoljnih granica između države i njenog nemilosrdnog okruženja u čvrstoj su vezi.

Nama je potreban tiranin da nas čvrstom rukom vodi jer su naše granice fluidne i na njima je večiti rat. Da bismo zbacili tiranina moramo da odbacimo ideju promene granica kako ka spolja, na štetu jugoslovenskih država, tako i na unutra, u korist secesionističkog Kosova.

Mapa puta ka uspostavljanju održivog demokratskog poretka u Srbiji podrazumeva ideju ujedinjene Jugoslavije na kraju puta.

Tim putem kretaće se šest ravnopravnih, nezavisnih jugoslovenskih država, u granicama koje im je odredio antifašistički rat.

Taj put neće biti lak. Srbija će na njemu morati da vodi borbu ka spolja, za priznanje njenih interesa na Kosovu, i ka unutra, za odustajanje od podrške secesionističkim ambicijama Srba izvan Srbije.

Slovenija i Hrvatska uspele su da svoje mesto posle izborene nezavisnosti nađu u Evropskoj uniji.

Za ostale jugoslovenske nacije evropska perspektiva je sve manje izgledna. Ako velika Jugoslavija nije više moguća, možda je moguća mala.

Jednom oslobođen velikosrpske pretnje, tako što će sama Srbija da odustane od ideje zaokruživanja svoje državne teritorije na štetu svojih jugoslovenskih suseda, region centralnog Balkana mogao bi da pronađe svoju stabilnost u stvaranju saveza četiri nekadašnje jugoslovenske republike – Srbije, Bosne, Makedonije i Crne Gore.

Zajedničko jugoslovensko nasleđe, uključujući i iskustvo federalizma, moglo bi da omogući stvaranje strukture stabilnosti i napretka na Balkanu na putu ka konačnom, velikom ujedinjenju.

Autor je analitičar