Kao episkop raško-prizrenski i arhipastir pravoslavnih vernika na prostorima Kosova, Metohije i Raške oblasti, sa ogromnom pastirskom i moralnom odgovornošću osećam potrebu da iznesem najdublju zabrinutost povodom niza političkih izjava o Kosovu i Metohiji u poslednje vreme, koje u naša srca unose sve veću neizvesnost i zebnju.
Kao episkop, ali pre svega kao hrišćanin i čovek, koji je najvećI deo svog života sa sveštenstvom i monaštvom proživeo na Kosovu i Metohiji, apelujem na političare, kako u Beogradu tako i u Prištini, ali i na međunarodne posrednike u dijalogu i druge zvaničnike da se rešavanje svih pitanja na Kosovu i Metohiji mora i sme tražiti samo u funkciji očuvanja mira, sigurnosti svih građana, posebno nevećinskih etničkih i verskih zajednica, očuvanju njihove duhovne i kulturne baštine, istorijskog identiteta, ljudskih i verskih sloboda. Pozivanje na podelu kao „najbolji model“ zanemaruje čitav niz suštinski važnih pitanja kao što su: sloboda povratka raseljenih, rešavanje pitanja nestalih, zaštita imovinskih prava, obezbeđivanje adekvatnog zdravstva i školstva, verskih i ljudskih prava, koja moraju biti garantovana i na nivou zakona, ali i svakog dogovora koji bude postignut.
Ovakav stav naše Crkve ne znači poziv na tzv. zamrznuti konflikt, jer je naša Crkva protiv svakog konflikta. Ovo je poziv pre svega na odgovoran i transparentan nastavak dijaloga, koji treba da se vrati u okvire koji će biti u funkciji stabilnosti regiona i evropskog kontinenta i u skladu sa svim relevantnim međunarodnim poveljama i standardima, među kojima je posebno važna Rezolucija 1244 SBUN. U protivnom, kao i svaka druga razmena teritorija u istoriji i ova bi dovela do masovnog iseljavanja civilnog stanovništva, stradanja vekovima stare duhovne i kulturne baštine našeg naroda i nanela bi nenadoknadivu štetu svima. Pitamo se da li nam je to potrebno sada u 21. veku, i da li postoje oni koji bi imali istorijske i moralne ,,hrabrosti“ da dovedu do egzodusa i nesreće desetina hiljada nevinih ljudi koji su uspeli da opstanu kao svoji na svome dvadeset godina nakon oružanog sukoba.
Gotovo svakodnevne medijske izjave sa kojima se susrećemo unose zabrinutost i neizvesnost među naš narod i ne doprinose stabilnosti i mirnoj budućnosti. Upravo zahvaljujući takvim izjavama sve je više Srba koji se u strahu odlučuju na prodaju svoje imovine, umesto da se upravo ti ljudi ohrabre da opstanu na svojim ognjištima. Iako nam je danas teško, prvenstveno treba sa verom u Boga i njegovu pomoć da sačuvamo sve ono što su nam naši prethodnici ostavili u nasleđe.
Posebno apelujem na međunarodne predstavnike na Kosovu i Metohiji I širom sveta da jasno i nedvosmisleno zaštite sve one koji su opredeljeni da ovde žive i da ne dozvole takva rešenja koja bi dovela do njihovog egzodusa, već da više učine na zaštiti njihovih prava. Posebno bih pomenuo slučaj upornog odbijanja kosovskih institucija da sprovedu odluke Ustavnog suda Kosova o dečanskoj zemlji i skandaloznu odluku vlade u Prištini da jedan lokalni put od 10 kilometara prepravi u međunarodni tranzitni put, i to neposredno pred vratima najznačajnijeg UNESKO spomenika i manastira iz 14. veka, protivno njihovim postojećem zakonima, ali i standardima UNESKO. Učestali napadi na Srbe, koji po pravilu ostaju bez pronalaženja počinilaca, gotovo svakodnevne pljačke i drugi vidovi etničke diskriminacije, nisu put koji će doneti sreću nikome, pa ni kosovskim Albancima. Bez vladavine prava i poštovanja sloboda svih građana, bez obzira na njihovo etničko poreklo, nijedno društvo neće imati bolje budućnosti.
Nas na Kosovu i Metohiji zabrinjava i sve veća kriminalizacija političkog života kojim vladaju plemenski klanovi pod imenom političkih partija i gde se interesi pojedinaca postavljaju iznad interesa građana. To nije put ka Evropi za bilo koje društvo na Zapadnom Balkanu, već put ka daljoj izolaciji, bedi i odsustvu perspektive za mlade ljude koji zaslužuju bolji život. Sve učestalije korišćenje nacionalističke retorike kojom se prikrivaju kriminalne radnje, tužno je i žalosno, što naročito obeshrabruje mlade ljude.
Moleći se Bogu, iskreno verujemo da ovaj naš pastirski apel neće ostati „glas vapijućeg u pustinji“, već da će biti podsticaj za pronalaženje pravednog rešenja svima koji su preuzeli tešku političku odgovornost za budućnost Kosova i Metohije i naše živote.
U manastiru Gračanica 12/25. jula 2018.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.