Podele

Mnogo puta se Vučić ogrešio o istorijske činjenice. Od laži da je najmlađi predsednik Vlade, da je koalicija oko SNS-a dobila najviše glasova od uvođenja višestranačja, do toga da je beogradski miting „Budućnost Srbije“ najveći skup u modernoj srpskoj istoriji.

Ako je laž spiritus rector naprednjačke politike, ona je i instrument kojim se oblikuje javno mnjenje, neutralizuju argumenti protivnika i valorizuje taktika obmane. Ako je očigledno da je kupovinom televizija sa nacionalnom frekvencijom ili prodajom PKB-a bilo kriminalnih malverzacija, tai-no-henko pokretom okreće se stvar naglavačke, energija napada koristi se za kontranapad, a napadač se automatski stavlja u podređeni položaj.

Vučić-o-sensei na raspolaganju ima čitav arsenal manipulativnih tehnika koje može da isproba na narodu koji je pristao da bude leglo pokusnih kunića. On spolja govori što mora, a unutra radi šta hoće.

SNS je stranačku organizaciju dovela do savršenstva. Redovi su popunjeni, moderno opremljeni, moral je na visini. Najbrojnije su SS-vafen grupe koje su obučene da kucaju od vrata do vrata i „ubeđuju“ građane u ispravnost vladajuće politike. Tu su i Šucštafel timovi, Vučićeva medijska lična straža koja će svaku kritiku Vođe prenaduvati i pretvoriti u napad na državu, agenturnu zaveru koja se može završiti i atentatom, uz propratno upozorenje da je opoziciono delovanje zapravo tihi coup d’etat.

NJima uz rame su ajnzacgrupen, horde prekvalifikovanih navijačkih grupa koje služe za zastrašivanje protivnika, za „ubeđivanje“ da se ne glasa za lopove i izdajnike, za „argumentovanu preporuku“ da se ne kandiduju druge liste tamo gde je ugrožena dominantna pobeda. Svi oni čine napredni šturmabtajlung koji samo čeka ispaljenu signalnu raketu da krene u žetvu sigurnih glasova i novi, unapred obezbeđeni izborni trijumf.

Autokrate uvek drže opoziciju pod kontrolom, kao što su oni neretko pod kontrolom stranog faktora. Kada konci počnu da popuštaju ili se pokidaju, to je znak da je došlo vreme promena.

Istorijske paralele o režimskom razbijanju opozicije su brojne.

Kralj Aleksandar se plašio moćne Narodne radikalne stranke i njenog neprikosnovenog lidera Nikole Pašića. LJubomir Jovanović poslužio je da se Pašićeva vlada obori, a radikali oslabe i podele. Tadašnja Demokratska stranka podelila se posle sukoba Davidovića i Jovanovića na izvorne i samostalne demokrate, što je režimu omogućilo da kompromituje i centraliste i federaliste. Nikola Nikić uspeo je da otcepi desno krilo Hrvatske seljačke stranke posle akrobatskog političkog manevra njenog vođe Stjepana Radića, koji se priklonio vidovdancima.

Urbana legenda o formiranju opozicije u kancelariji Jovice Stanišića početkom devedesetih i dalje je aktuelna. Da li je Vuk bio na Slobinoj uzici sve vreme, da li je Šešelj eksperiment bezbednosnih službi koji se završio puštanjem mutirane životinje u „prirodu“, nakon što je razbio laboratoriju i pojeo nesrećne naučnike – pitanja su na koje svako ima zaseban odgovor. Ostaje činjenica da su na volšeban način Milan Komnenić i Slobodan Rakitić odlazili iz SPO-a, Mićunović i Vuksanović iz DS-a, pa ni radikali, iako ljubimci režima, nisu bili imuni na cepanja i odlazak nezadovoljnih pojedinaca.

Kontrola opozicije je opasan i neizvestan posao u Srbiji. Svi smo svedoci katastrofe černobiljskih razmera posle havarije u radikalskom reaktoru iz kojeg su ispali Nikolić i Vučić.

Na nastupajućim izborima na kocki će biti mnogo toga. U zavisnosti od rezultata, za neke će to biti polazna tačka, ali za mnoge će značiti završetak karijere i odlazak u političku penziju. Vučiću se već sada nude vidljive pukotine u opozicionom bloku. Pitanje je samo koju će temu forsirati u kampanji i šta će biti najefikasniji princip deobe pasivnog i samodopadljivog opozicionog biračkog tela.

Ako na sebe navuče radikalski gunj i guslanjem o Kosovu skrene pažnju sa organizovanog kriminala koji polako preuzima državni aparat, onda može da računa na one koji gravitiraju ka SPAS-u, Dverima i opskurnim desničarskim mohikancima koji ne umeju da se skrase ili su alergični na bilo koji oblik političkog organizovanja.

Ako obuče skupoceno odelo i stavi Vebera pod mišku, nije isključeno da beli listići ponovo odigraju svoju katastrofalnu ulogu. Ne smeju se izgubiti iz vida i brojni ucenjeni, ali pouzdani i provereni politikanti koji glume direktore/predsednike/upravnike raznih instituta, pokreta, fondova. To su ljudi zadatka, veštački se održavaju na javnoj sceni pomoću režimskih sinekura i ne treba imati dilemu da će oberučke prihvatiti sve zadatke koje im njihov tvorac poveri.

I dok opozicija još uvek nije zauzela jasan stav o bojkotu izbora, dok Sergej tvituje o Palmerovim „molbama“, kolaborativne frakcije u DS-u još ne shvataju da su poražene, a neostvareni liderčići podsećaju na Đinđićev bojkot iz 1997, gledajući sebe u pupak opozicija ne vidi svetleću raketu i ne shvata da je antiizborna kampanja napornija i neizvesnija od izborne. Nekoliko puta smo nespremni dočekali izazov i pokazali da smo amateri u odnosu na naprednjačke legije. Ovog puta naša nespremnost može Vučića pretvoriti u balkanskog Lukašenka.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke