Podobni tajkun protiv nepodobnih mališana

Naime, ovim roditeljima je 25. avgusta osoba koja se nije predstavila telefonom javila da su njihova deca „prekobrojna“, da za njih više nema mesta i da su od sada na listi čekanja za boravak u vrtiću. Anonimni telefonski poziv je iznenadio i šokirao roditelje, jer je zakon u tom smislu veoma jasan: dete koje je jednom upisano u vrtić, smatra se upisanim do polaska u školu.

Obe porodice su pre više godina zaključile ugovore na neodređeno vreme sa predškolskom ustanovom „Vlada Obradović Kameni“ iz Pećinaca, na vreme izmiruju svoje obaveze, deca im redovno pohađaju vrtić. Takođe, zakon kaže da deca koja već pohađaju vrtić imaju prioritet prilikom formiranja grupa za narednu godinu. Prioritet imaju i ona deca čiji su roditelji zaposleni i čija braća ili sestre već pohađaju vrtić.

Da nije bilo nikakvog opravdanog razloga da dođe do jednostranog raskida ugovora od strane predškolske ustanove i da se Jakša, Sofija i Nađa nađu na listama čekanja, konstatovala je i prosvetna inspektorka Snežana Konjević iz Sremske Mitrovice. Ona je izvršila vanredni inspekcijski nadzor i 9. septembra naložila predškolskoj ustanovi iz Pećinaca da u roku od osam dana otkloni brojne nepravilnosti i propuste u svom radu, a pre svega da nezakonito ispisanu decu vrati u vrtić. Međutim, Anita Volčevski, direktorka predškolske ustanove, još uvek odbija da postupi po zakonu.

Kako je moguće da direktori javnih institucija odbijaju da postupe po nalogu inspekcije i da za to ne snose ama baš nikakve sankcije? Kako je uopšte moguće da direktori predškolskih ustanova umesto da budu prvi u zaštiti i unapređenju dečjih prava, postupaju suprotno i krše ih na najgrublji mogući način?

Kako smo kao društvo dospeli u civilizacijski ćorsokak, pa smo od Miloja Pavlovića, profesora i direktora Muške gimnazije u Kragujevcu, koji je zagrlivši svoje đake izabrao da sa njima ode u smrt izgovarajući besmrtnu rečenicu „Pucajte, ja i sada držim čas“ – stigli do neke Anite Volčevski iz Pećinaca, koja, umesto interesa i dobrobiti predškolske dece koja su joj poverena na čuvanje i vaspitavanje, bira da služi mafijaško-kriminalnom režimu za koji sakuplja glasove na izborima?

Mihajlovići i Mažići su se obratili na više od deset adresa državnih institucija i organa za koje su verovali da im mogu pomoći u borbi za zaštitu prava njihove dece. Većina državnih organa se proglasila nenadležnima i roditelje uputila na prosvetnu inspekciju iz Sremske Mitrovice.

Najzanimljiviji odgovor je stigao iz Ministarstva za brigu o porodici i demografiju u kome se kaže „s obzirom na predstojeći izbor nove Vlade Republike Srbije, neće se zakazivati sednica Saveta za prava deteta u aktuelnom sazivu“. Čini se da je situacija u kojoj Srbija punih šest meseci nema vladu, nekima dobro došla kao smokvin list za sakrivanje velike sramote – diskriminacije dece samo zato što njihovi roditelji nisu članovi SNS-a i ne glasaju za kriminalno-mafijaški režim Aleksandra Vučića.

I tako smo ponovo došli do starog zaključka – da u Srbiji institucije ne funkcionišu, da je njihov rad potpuno blokiran, a za privid da još uvek nije sve otišlo dođavola zaslužni su samo retki časni profesionalci, poput prosvetne inspektorke Snežane Konjević iz Sremske Mitrovice. Da li će inspektorka Konjević i institucija koju ona predstavlja uspeti da zaštiti zakon, a samim tim i prava dece iz Pećinaca – ostaje da vidimo u narednim danima. Videćemo i da li će protiv Anite Volčevski, direktorke vrtića, koja je grubo povredila prava dece, bar biti podneta prekršajna i krivična prijava.

Takođe, ostaće nepoznanica šta bi bilo da su se roditelji dece koja idu u vrtić zajedno sa decom Mihajlovića i Mažića solidarisali sa njima, pa rekli da ako u vrtiću nema mesta za Jakšu, Sofiju i Nađu, onda nema ni za njihovu decu. Verujem da bi problem tada bio rešen u ekspresno kratkom roku, kao i u nekoliko drugih slučajeva kada su moćnici iz vlasti u nametanju svoje volje i interesa naišli na otpor udruženih građana Srbije.

Međutim, strah od navodno svemoćnog Lukija u Pećincima je očigledno veći i jači od osećaja međusobne ljudske i komšijske solidarnosti i spremnosti da se bori za pravo i pravdu. Nikom ne prebacujem, samo konstatujem. Jer možda nerealno gledam na život i ljude oko sebe. Talog koji je isplivao u poslednjih 10 godina je očito sve zamutio, pa izgleda da su u tom mutljagu nestali i ljudi i bazične ljudske vrednosti. U društvu u kojem su likovi poput pomenutog seoskog tajkuna i siledžije najbogatiji, najuspešniji i najuticajniji, nesumnjivo je korisnije gledati svoja posla i praviti se da ne vidiš zlo oko sebe.

I narodna mudrost kaže da povijenu glavu sablja ne kosi. Ipak, draža mi je moja utopija od takve realnosti. Čovek koji maltretira decu zbog toga što njihovi roditelji ne veruju u budućnost sa Aleksandrom Vučićem i njegovim režimom – nije čovek. Takvi su uvek i svuda neljudi bez obzira na to koliko imaju para. Može se ostati čovek i u ovim vremenima, što su nam pokazale i majke „nepodobne“ dece Jelena Mihajlović i Jelena Mažić. Srećna sam zbog toga što sam upoznala ta dva Čoveka, a žalim zbog okolnosti u kojim sam ih upoznala.

Čovek je bio i već pomenuti profesor direktor kragujevačke gimnazije Miloje Pavlović, kojeg je nemački okupator streljao u Kragujevcu 1941. godine. Iako je imao mogućnost da izbegne smrt, on je odlučio je da ostane uz svoju đake. Ljudsko dostojanstvo i čast su u slučaju profesora Pavlovića bili jači od straha za sopstveni život pred neljudima. U slučaju direktorke vrtića u Pećincima Anite Volčevski, strah za direktorski položaj pred nečovekom je očigledno jači od ličnog dostojanstva i časti.

Autorka je narodna poslanica i zamenica predsednika Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.