Slušajući Aleksandra Vučića („ne dam im Srbiju“, „uništavali su je deset godina“, „hoće da je vrate nazad kako bi nastavili pljačku“) neko neupućen, na primer tek pristigao sa neke druge planete, pomislio bi da je on preuzeo vlast u nekakvoj revoluciji ojađenog naroda a ne na izborima pre kojih se on i njegovi nisu skidali sa TV ekrana.
Istina je , međutim, da su stranke koje su bile na vlasti do 2012 godine na tim izborima osvojile više glasova od radikala i presvučenih radikala. Tek kada je Ivica Dačić, namamljen ponudom koja se ne odbija, premijerskim mestom, pretrčao na drugu stranu stvoreni su uslovi da se preokrene situacija. To pretrčavanje, istini za volju, olakšano je minimalnom pobedom Tomislava Nikolića nad Borisom Tadićem kojoj su, opet istini na volju, bar minimalno doprineli oni džakovi nikad razjašnjene sudbine. Ostali preletači strančice i pojedinci, su u ovoj priči nebitni. Voda ide tamo gde je rupa najdublja.
Da je opljačkan do gole kože narod je saznao naknadno, iz kidnapovanih medija, Vučićevih omiljenih tabloida Informera i Kurira, i njihovih novostvorenih kopija. Sto puta ponovljena laž postaje istina.
Ukidanje Utiska nedelje i nekih drugih emisija bio je jasan signal da nova vlast neće tolerisati ne samo kritičko razmišljanje već bilo kakvo razmišljanje. Neprestani marketing, lažna obećanja, lažno evropejstvo, mržnja i agresija prema svemu što ugrožava njihov monopol glavna su obeležja njihove politike. Pravih rezultata nema a lažnih ima na pretek. Svečano se otvaraju liftovi, semafori, najmanji pogoni i sl. Kao da ima zemlje u kojoj za pet godina nije baš ništa sagrađeno. Ekonomski pokazatelji govore da je između Srbije i Albanije mrtva trka za poslednje mesto u regionu.
Oni koji su tokom 90-tih godina temeljno razorili ovi zemlju ( setimo se otete devizne štednje, piramidalnih banaka, druge po veličini hiper inflacije u svetskoj istoriji, izgubljenih ratova, bujanje kriminala, izolacije, sankcija, bombardovanja, žrtvovanja radnika RTS-a, likvidacija na ulicama, Ibarske magistrale, kidnapovanja i ubistva Stambolića, dvesta kilograma droge deponovane u državnoj banci), sada govore da njima poštenim i prepametnim treba deset mandata da poprave ono što su njihovi prethodnici upropastili. Isti ljudi koji su tada vladali u različitim postavama vladaju i danas – a Vučić (Srpska radikalna stranka), Ivica Dačić (SPS), Aleksandar Vulin (Jul) a pri tom je i najjača „opoziciona“ stranka Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja.
Ova zemlja je bila na putu da postane normalna, ukinute su sankcije, vraćena je u Ujedinjene nacije, vraćena je devizna štednja, obnovljen bankarski sistem, zaživeli krediti, stabilizovan dinar, suzbijen kriminal i relaksiran odnos sa susedima a izborni rezultati su priznavani od svih pola sata po zatvaranju birališta.
Od kada su se ovi vratili da nas dotuku (Đ.Balašević) mira nemamo od periodičnih državnih udara, izmišljenih atentata, tenzija sa susedima i najava ukrajinskih, rumunskih i makedonskih scenarija.
Bio je jedan period kada su neki poverovali da je Vučić, budući relativno mlad i inteligentan političar, sposoban da se promeni i možda pokrene neke stvari tamo gde su prethodnici podbacili. Ali ubrzo se pokazalo da , kao u onoj poslovici, Vučić samo dlaku menja. Država u kojoj je 90 % medija u rukama vlasti a vlast 100% u rukama jednog čoveka, u kojoj vladajuća stranka zapošljava i otpušta, kadrira u ustanovama kulture, u zdravstvenim ustanovama, školama pa čak i u tzv. malim sportovima, u kojoj se otkazuju koncerti i ukidaju nagrade umetnicima koji nisu po volji vlasti, u kojoj se ugrožava imovina i poslovanje nepodobnih privatnika, u kojoj se na vanrednim lokalnim izborima vlast preuzima uz pomoć batinaša i u kojoj se glavni protivkandidati na prvim stranama režimskih listova nazivaju ubicama, budalama, psihopatama a njihove žene narkobosovima i sl. ta država ne klizi ka diktaturi, diktatura je već uspostavljena, doduše još uvek nestabilna i mekog tipa (za razliku od Staljinove i Sadamove ) ali ne treba sumnjati da će oni ako i ovog puta prođu vredno raditi na njenom učvršćivanju i očvršćavanju. Tada će ministar policije moći do mile volje preko naručenih presuda da globi novinare i medije koji mu se zamere. Da Donald Tramp vlada u ovakvom sistemu do sada bi već utrostručio svoje bogatstvo.
Bratislav Gašić ističe i veliča razliku između „naših“ i „njihovih“. Razlika svakako postoji, nemaju svi naši „naši“ diplome ali su one koje imaju prave. Aleksandar Martinović nikako da se do kraja iskupi za pogrešan izbor strane u raskolu radikala pa izmišlja nekakvu nepostojeću koaliciju JOJ, spajajući početna slova prezimena nekih lidera opozicije ( Janković, Obradović, Jeremić). A prikladnije je da postojećoj koaliciji kojoj sam pripada doda još jedno AV , inicijale još jednog njenog velikana Aleksandra Vulina. Zgodno je za skandiranje oduševljenih pristalica.
Neka se svako pred biračkim mestom upita da li su posle pet godina njihove vladavine : 1)plate veće, 2)penzije veće, 3)porezi manji,4)cene manje, 5)kazne manje, 6)ulice i stadioni bezbedniji 7) izbori pošteniji.
Prosto nam je ne prijatno koliko nam dobro ide.
Izvesna blagonaklonost i tolerantnost Evropske politike prema ovom režimu motivisana je očekivanjem da će Vučić autoritarac ili diktator lakše potpisati i sprovesti „ nešto“, ali ako ćemo sa naprednjacima otploviti u otvorenu diktaturu u kojoj će oni moći da rade šta hoće i da otključavaju Parlament samo da bi neki visoki ili niski predstavnik Briselske demokratije pročitao pohvale njihovom reformskom kursu, takav ulazak u Evropsku uniju zaista nam nije potreban.
Naprednjačka propaganda prognozira Vučićevu pobedu u prvom krugu iako oni nisu samostalno prebacili 50% ni na prošlim izborima. Ako je posle bespravnog rušenja ulice u izbornoj noći, Lončara i Spasojevića izjava Marije Mali , ponižavanja i političke egzekucije osnivača Srpske napredne stranke, narod još više zavoleo Aleksandra Vučića, to bi govorilo ili o svojevrsnoj psihopatologiji ove nacije ili, što je verovatnije o patologiji izbornog procesa. Ako se vladavina Srpske napredne stranke nastavi dočekaćemo i onih 99,99% kao u nekadašnjoj Albaniji što je ovde sa malo šaljivog preterivanja komentarisano da za Envera Hodžu nije glasao samo jedan Albanac pa se zloglasna Albanska policija Sigurimi satrla da otkrije ko je taj.
Autor je stomatolog-specijalista
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
