Podsticaj za novu Jugoslaviju

Razumevanje ovoga ključ je za razumevanje uticaja pobede Džoa Bajdena na američku politiku prema Balkanu.

Nema sumnje da bi Bajden, u idealnim okolnostima, želeo da izbriše poslednje četiri godine balkanske politike sa njenim približavanjem Srbiji, fleksibilnim stavom prema granicama i očiglednim zanemarivanjem reputacije američkih diplomata koji su postigli trenutni kompromis na Balkanu.

Njegovo insistiranje da Srbija mora da prizna Kosovo u postojećim granicama, njegovo udvaranje etničkim albanskim i bošnjačkim glasačima u SAD-u i njegova velika želja da vrati „vrednosti“ američkoj spoljnoj politici sa težnjom da preokrene trend erozije demokratije, po svemu sudeći ukazuje na oživljavanje pristupa od pre Trampove ere.

U nekim krugovima se spekuliše o tome kuda bi ovakav politički pristup mogao da vodi: nova kampanja protiv političke korupcije, još jedan podstrek za evroatlantski integracioni proces, a možda čak i uklanjanje Vučića i Dodika.

Međutim, usko se fokusirati na to šta Bajden želi da uradi znači zanemariti novu stratešku realnost na Balkanu.

Američki sporazum u regionu propada: Bosna je zapravo propala iznutra, Kosovo ostaje u pravnom limbu, Severna Makedonija je pogođena etničkim tenzijama, a odnosi između zemalja regiona su napeti.

Istočne sile poput Rusije, Kine i Turske pokušavaju da povećaju svoj uticaj na Balkanu kao sredstvo za zaštitu od posledica zapadnog ekspanzionizma.

Proces evropskih integracija je srušen nakon odlaska Velike Britanije, nekada glavnog zagovornika proširenja EU, a tu su još i poteškoće s kojima se suočavaju balkanske države u ispunjavanju hiljada tehničkih uslova za ulazak u EU, dok pokušavaju da reše primarna pitanja kao što su političko usmerenje i teritorija države.

U međuvremenu, nakon neuspeha iz 1990-ih, Srbija je u procesu obnavljanja svog inherentnog položaja vodeće države na Balkanu i ključa za budućnost regiona.

Ovo je nezaobilazna polazna osnova za bilo kakvo preoblikovanje politike prema Balkanu od strane Bajdenove administracije.

Ako novi predsednik želi da ostane veran američkom cilju mira i prosperiteta na Balkanu koji je deo „celovite i slobodne Evrope“, on mora da radi u okviru parametara ove strateške stvarnosti.

Jednom kada njegov tim izvrši analizu, neizbežno će doći do istog niza zaključaka kao i Trampova administracija: da SAD moraju da intervenišu kako bi učvrstile svoje rešenje na Balkanu; da neuspeh da to efikasno uradi delegira sudbinu regiona u ruke moćnih američkih rivala; da je potrebna neka alternativa neuspeloj politici članstva u EU; i da SAD moraju sarađivati sa Srbijom koja može da iskaže svoje uslove za saradnju.

Bajdenova administracija takođe će morati da se suoči sa nekim teškim kompromisima.

Demokratija i vladavina prava su bez sumnje dobre stvari, ali njihovo forsiranje je kontraproduktivno ako to otuđuje političare od kojih SAD zavise da bi postigli svoje ciljeve.

Na sličan način, SAD mogu smatrati vođe poput Milorada Dodika komplikovanim, ali moraju odvagati njegov nastavak mandata kao lidera Srba u BiH nasuprot potencijalnih posledica pokušaja da ga uklone: raspad Bosne, bezbednosna kriza u regionu i nova prilika za Rusiju.

Dakle, podrazumeva li ovo nastavak politike Trampove ere na Balkanu sa njenim popuštanjem prema zameni teritorija i očigledne ravnodušnosti prema liberalnim idealima kao što je „princip“ multietičnosti?

Ne baš: ako promena rukovodstva u SAD napravi neku izmenu, to će verovatno biti obnovljeno insistiranje na teritorijalnom integritetu regiona koje će Bajden videti kao suštinsko za izbegavanje raspada Bosne i Severne Makedonije i pravda za Bošnjake i kosovske Albanace.

Međutim, ni to ne podrazumeva odbacivanje pristupa iz Trampove ere koji je težio postizanju trajnih političkih ciljeva Sjedinjenih Država u okviru ograničenja koja diktira nova politička stvarnost.

Ako ih Bajden ignoriše, na primer, insistirajući da se Srbija mora odreći Kosova bez nadoknade (osim nejasnih obećanja o članstvu u EU), njegova administracija ide ka sigurnom političkom neuspehu.

Umesto toga, verovatnoća je da će Bajden krenuti sa nekom politikom Trampove administracije koja je imala određenog uspeha, a to je podsticaj regionalnoj ekonomskoj zoni, povezanoj na neki način sa EU.

Ovo ne samo da spada u okvire onoga što liberalni pogled Bajdenove administracije dozvoljava, već takođe, iz te perspektive, ima potencijal da ublaži glavne strateške rizike.

Vašington će, ukidanjem trgovinskih i ekonomskih barijera, stimulisati razvoj regionalne ekonomije, uzimajući u obzir nacionalnu ogorčenost i zaustavljajući odliv srednje klase od koje zavisi tranzicija ka demokratiji.

Učvršćivanje regiona u EU, koja može da ostvari svoju hegemoniju na Balkanu, može ograničiti uticaj Kine, Rusije i Turske; u tom pogledu ti ciljevi bili bi usklađeni sa evropskim koji podržavaju stvaranje regionalne ekonomske zone i spreman je da ga sponzoriše kroz finansijsku i tehničku pomoć.

I najvažnije, Bajdenova administracija se nada da će izgled novog regionalnog entiteta, koji učvršćuje prirodni položaj Srbije kao vodeće države na Balkanu i uvlači ostale države regiona u orbitu Beograda, biti dovoljan da ubedi Srbiju da se odrekne Kosova bez vezivanja teritorije naseljene Srbima izvan same Srbije, kao što je severno Kosovo ili Republika Srpska, uz samu Srbiju.

Od presudne je važnosti da su i druge države uključene u ideju o novom regionalnom entitetu.

Albanija može proširiti svoj ekonomski potencijal i približiti se svojoj regionalnoj dijaspori na Kosovu, u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori.

A Severna Makedonija može preživeti kao država suočena sa pretnjama za svoje postojanje od strane Grčke i Bugarske.

Suzdržane su one grupe koje su vodile rat da se oslobode od srpskog uticaja, to jest Bošnjaci i kosovski Albanci, što znači da ako Bajden želi da uspostavi regionalnu ekonomsku zonu koja uključuje sve zemalja u regionu, njegova administracija će morati da ih podstakne da to prihvate.

Unutar ovog sveukupnog političkog okvira, Bajdenova administracija će morati da odgovori na brojna pitanja drugog reda, kao što su da li treba pogurati članstvo u NATO-u za države koje još nisu članice i da li treba obnoviti napore za ustavnu reformu u Bosni.

Naposletku, stav o potrebi za centralizacijom države iz 2000-e je proizašao iz potrebe da se Bosna pripremi za početak procesa integracije u EU, što je cilj koji je sada uistinu mrtav.

Ali ovo će biti detalji u široj strateškoj kalkulaciji koja dovodi do stabilnosti i uspeha regiona u uspostavljanju nove ekonomske organizacije koja okuplja različite nacionalne grupe u veće regionalno telo i smanjuje status postojećih granica, pod sveukupnim upravljanjem Beograda, glavnim gradom najveće države i prirodnim regionalnim težištem.

Drugim rečima, ako je Bajdenova administracija protiv pomeranja granica, onda strateška realnost na terenu znači da će morati da usvoji mišljenje velikih sila sa početka dvadesetog veka dok su razmatrale šta da urade sa Balkanom.

Dakle, evo mog predviđanja za Bajdenovo predsednikovanje: podsticaj za novu Jugoslaviju.

Za Medija centar iz Londona