Podzemna železnička stanica u Prokopu

Stara železnička stanica je otišla u zaborav ili bolje reći u prijatno i sentimentalno sećanje. Već nekoliko puta sam se iskrcavao u novoj stanici u Prokopu. Nažalost, nedostaje joj nešto mnogo važno i potrebno. To je lift ili pokretne stepenice.

Sećam se metroa u Parizu, Moskvi, pokretnih stepenica, koje neprestano idu gore-dole i povezuju nekoliko nivoa, sa zadovoljnim i ponositim putnicima, građanima tih gradova. U Nemačkoj, ne samo na železničkim stanicama, već i tramvajskim, postoje liftovi ili pokretne stepenice za putnike.

Šta se desilo da u Prokopu, umesto „blagodeti evropskog standarda“, uzdižu se uvis vrlo grube, strme i visoke betonske stepenice? Čovek se uplaši kada ih ugleda, bez odmarališta, nikad kraja… Putnici koji izađu iz prijatnog i modernog voza, evropskog izgleda (ali ne i evropske brzine), sa obaveznim prtljagom u obe ruke, penju se polako i sa mukom, da bi izašli na najviši nivo, jedva imajući daha od napora. Naravno pišem iz svog ličnog ugla, od preko 80 godina.

Šta na ovo kažu projektanti stanice? Da li je možda opravdanje da nije bilo dovoljno novca za luksuzni lift ili pokretne stepenice? Možda će se ovo naknadno rešavati. Samo da ne bude ono: „Crkni magarče do zelene trave“.

U umetnosti i bilo kakvom stvaralaštvu ovakvi nedostaci u završnici kvare i snižavaju ukupni kvalitet dela, umesto da svojim briljantnim akcentom daju pečat visokih vrednosti, bez kojih ta dela ostaju: opora, nedorečena, promašena sa pomanjkanjem logike i razuma.

Autor je akademski slikar i pisac