Pogled sa balkona

Toliko puta smo ga gledali i čekali ispred gradske skupštine da se pojavi na balkonu i pokaže nam još jednu medalju koju je za nas osvojio. Kraj vrhunske sportske karijere označio je početak političke. Uskočio je Šapić u mutnu vodu. Isprva se činilo da je spreman da pliva protiv matice, što se očekivalo od takvog šampiona. Mnogi su poverovali i dali mu glas.

Međutim. Shvatio je Šapić da plivati uzvodno u zagađenoj reci srpske politike oduzima mnogo energije. Rešio je da se prepusti naprednjačkoj matici i da drži glavu iznad površine. Kakav je plan? Da ga matica dovede u istu onu skupštinu grada, ispred koje smo mu klicali i aplaudirali. Koja je cena?

Da postane još jedan od onih koji nemaju svoje mišljenje, svoj stav, svoje ideale – svoje ja. Da govori ono što mu se kaže, da ponavlja ono što On priča. Da ga niko ni za šta ne pita a da, kada ga pitaju, izbegava odgovor. Da mu se od ogoljene autokratije priviđa demokratija. Da od onog koji vodi postane sledbenik, kao hiljade njih, kojima je partijska knjižica linija između „niko“ i „neko“. Sve rečeno takvima i priliči, ali jednom šampionu – nisam siguran.

Ima Šapić ozbiljne šanse da se ponovo popne na balkon skupštine grada, ovoga puta kao gradonačelnik. Stranka čiji je sada funkcioner neće birati sredstva da birače „ubedi“ da je on taj. I glasaće ljudi, ali ne zato što ga vole, već zato što ih se plaše. Na predizbornim skupovima klicaće mu za dnevnicu.

Ako neko zna kakav je osećaj biti pobednik, onda je to Šapić. Ukoliko pobedi u predstojećoj utakmici sa naprednjačkom kapicom na glavi i podigne obe ruke da proslavi – znaće da ta pobeda nije njegova. Ispod balkona neće biti nikoga da mu skandira prezime. Sve se menja, što da Šapić ostane ono što je bio. Šampion.