Pogrešna strana istorije

Kada su 434. godine p.n.e. Krf i Korint ušli u rat, i jedni i drugi poslali su svoje predstavnike u Atinu. Krf je kao slabiji tražio vojnu pomoć, dok je Korint apelovao da se Atina ne meša u sukob. Atinjani nisu želeli da ulaze u rat sa Korintom sa kojim su imali dugogodišnje primirje, ali su se plašili da će njihovo osvajanje Krfa i preuzimanje njihove snažne mornarice promeniti ravnotežu moći unutar Grčkih država na način koji neće odgovarati Atini.

Pokušavajući da spreči pad Krfa, Atina je ušla u rat sa Korintom. I jedni i drugi poslali su svoje predstavnike u Spartu. Korint je kao slabiji tražio vojnu pomoć, dok je Atina apelovala da se Sparta ne meša u sukob. Sparta se plašila da će u slučaju pobede protiv Korinta, Atina postati prejaka, i da bi mogla preuzeti kontrolu nad čitavom Grčkom. Dakle, Sparta je ušla u rat, kako bi održala ravnotežu moći u Grčkoj. Bez obzira na lične ili kulturološke afinitete, svaka odluka koja je dovela do rata između Sparte i Atine bila je racionalna i matematički precizna.

U vreme Poloponeskog rata, Grčka je bila bipolarna. U takvom sistemu, dve države imaju prevagu moći i sistemi političkih i vojnih saveza razvijaju se oko svakog od tih polova. U Grčkoj su to bili Atina i Sparta, dok su tokom Hladnog rata to bili Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez. Veliki broj istraživača međunarodnih odnosa smatra da bipolarnost (ili multipolarnost) vodi do relativno veće stabilnosti jer ni jedna supersila ne može da radi šta želi. Ako neka supersila napadne slabiju državu, ona se za pomoć može obratiti drugoj supersili koja će je verovatno podržati, kako bi sprečila rast uticaja one prve.

Posle raspada Sovjetskog Saveza, Sjedinjene Države su ostale jedina supersila i dokazale veliku opasnost koju nosi unipolarni sistem, dakle sistem sa samo jednom supersilom. Sjedinjene Države su često ignorisale međunarodno pravo i pokrenule veliki broj intervencija koje su nasilno menjale vlade koje im nisu odgovarale. Jedna od žrtava unipolarnog sistema bila je i Srbija koja je 1999. godine, suprotno međunarodnom pravu, bombardovana od strane NATO alijanse koja je bila pod kontrolom Sjedinjenih Država.

Posle jačanja Rusije i Kine, svet je ponovo postao višepolaran, što međunarodne odnose ponovo čini neuporedivo stabilnijim i onemogućava onom najjačem da radi šta želi. Najbolji primer je sukob u Siriji, gde je Rusija onemogućila svrgavanje Asadovog režima, koje bi svakako povećalo relativnu moć Sjedinjenih Država u odnosu na Rusiju. Kao i svojevremeno Sparta, Rusija je pre svega reagovala zbog sopstvenih interesa.

Svet u kome živimo je veoma podeljen i nemoguće je držati se po strani. Mi kao država stranu ne smemo birati na osnovu ličnih afiniteta, već isključivo na osnovu nacionalnih interesa. Sa jedne strane imamo države koje su nas bombardovale, okupirale deo teritorije i sada žele da okupirani deo sopstvene teritorije priznamo kao zasebnu državu. Sa druge strane imamo države koje su se protivile bombardovanju i sada nam pomažu u odbrani teritorijalnog integriteta.

Oni koji žele da podržimo zapadnu agendu, znaju biti veoma kreativni. Od priče o sistemima vrednosti do geografske daljine Rusije. Ali naši nacionalni interesi nalažu da tražimo saveznike koliko god daleko se oni nalazili. Sa te strane, naša odluka bi trebalo da bude jednostavna, a to je nedvosmislena podrška Rusiji. Ne nužno zbog naših ličnih afiniteta, već pre svega nacionalnih interesa koje možemo braniti samo uz podršku Rusije.

U režimskim medijima, primetna je manja ili veća podrška Rusiji. Razlog tome je velika podrška koju Rusija ima u većini srpske populacije, zbog čega bi kritika bila kontraproduktivna za režim. Ali, u mesecima koji su iza nas, Srbija je pomagala vojne napore NATO pakta, tako što je naoružavala ukrajinsku vojsku.

Konkretno, proizvodila je municiju kojom je pucano na ruske vojnike. Uz to, u više navrata je javno osudila rusku intervenciju u Ukrajini. Na taj način, jasno pokazavši da je na strani zapadnih centara moći, što je protivno nacionalnim interesima Republike Srbije.

Autor je politikolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.