Pohlepa bez granica

Ona je gurnuta na periferiju svetskih procesa da vegetira u kolonijalnom statusu bez prava na otpor, bez prava na život dostojan čoveka.

Sva tri izazova sa kojima se sudaramo, međunarodni (rat u Ukrajini), unutrašnji (autokratija) i globalni (ekocid) logične su posledice zajedničkog uzroka – koruptivnog kapitalizma.

Lenjin je definisao pet razvojnih faza kapitalizma od kojih su četiri odavno završene.

Proces je počeo koncentracijom kapitala, nastavio se spajanjem i pretvaranjem bankarskog i industrijskog kapitala u finansijski, da bi na kraju izvoz robe bio zamenjen izvozom kapitala koji se uvećava zahvaljujući globalnom monopolu.

Peta faza biće okončana stabilnom podelom sveta, ali je istorija pokazala da ovaj stadijum perpetualno traje i da je nemoguća održiva ravnoteža između imperijalnih sila.

Uzrok rata u Ukrajini u svojoj dubini sadrži nepomirljive razlike Istoka i Zapada, obostrane osvajačke pretenzije nad proksi teritorijama i nesposobnost krvožednih imperijalnih organizama da mirno koegzistiraju jer opstaju zahvaljujući osvajanju novih izvora jeftinih sirovina. Rusko-ukrajinski konflikt samo je jedan u nizu sukoba međunarodnog radijusa koji će obeležiti ostatak ovog veka.

Ratovi srednjeprofilnog tipa su drugačija forma sudara interesa suprotstavljenih kapitalističkih blokova koji svoje nerešive unutrašnje probleme eksportuju van svojih granica.

Kako to utiče na Srbiju?

Srbija je država koju velike sile podvrgavaju brutalnoj neokolonijalnoj eksploataciji.

Živimo u eri ekspanzije polivalentnog kapitalizma koji podelom zona uticaja koloniju stavlja pod finansijsku kontrolu i političku prinudu.

Izvoz kapitala ima odlučujuću ulogu u njegovoj reprodukciji, zato se kapital seli tamo gde je državna represija efikasna, a cena rada niska.

Odgovor na pitanje zašto u Srbiji nema demokratije je jednostavan.

Demokratija je luksuz i privilegija metropola, kolonija mora biti pod autoritarnom kontrolom uz upotrebu institucionalnog nasilja.

Nekada je kolonijalizam pustošio nerazvijene zemlje jednostavnom ekstrakcijom skupocenih sirovina, danas se radi zaštite korporativnog kapitala instaliraju novi pojavni oblici totalitarizma uz nametnuti ideološko-politički format.

Represivne despotije služe za manipulaciju nacionalnim i socijalnim osećanjima širokih masa, zato se na njihovom čelu nalaze ljudi koji glume nacionalne spasitelje i ekonomske čudotvorce.

Iako su agenti monopolističkog kapitalizma, oni dobijaju aklamativnu podršku ropski obespravljenog proleterijata.

Zašto?

Nekada se opadanje profitne stope nadoknađivalo pojačanom eksploatacijom, što je dovodilo do štrajkova i pobuna radnika.

Danas se vlasnici kapitala ponašaju mudrije i perfidnije.

Potencijalni otpor suzbija se na više načina.

Na raspolaganju nije samo zloupotreba instrumenta sile, već i apsolutna kontrola svih manifestacija života radnika.

Komprandorski režim obavezan je da socijalno integriše radnike u sistem koji privilegovanoj manjini omogućava besomučno prisvajanje viška vrednosti.

U kapitalizmu vladajuća klasa je materijalna, ali i istovremeno i duhovna sila, jer sredstva za materijalnu proizvodnju koja su u njenim rukama su i sredstva za duhovnu proizvodnju.

Kapitalizam ne kolonizuje samo teritorije, već određuje i duhovnu psihologiju kolektiva koja se prilagođava karakteru društvenih odnosa.

Ti odnosi stvaraju jednodimenzionalnog čoveka koje se zbog prividnog ličnog komoditeta odrekao prava na pobunu.

Tu bezbolnu lobotomiju naređuje strani faktor, ali je egzekutor korumpirana elita koja je deo privrednog, političkog, vojno-policijskog aparata.

Dakle, socijalnoj integraciji radnika prethodi koruptivna integracija međuklasnih slojeva u medijima, kulturi, univerzitetu, sportu, religiji…

Ličnosti koje zauzimaju javni prostor, a koje personifikuju društvene institucije od nacionalnog značaja moraju biti u službi učvršćivanja političkog položaja vladajućih klasa.

Od fudbalskih asova do muzičkih zvezda, od glumačkih doajena do ambicioznih profesora, od udbaških popova do rijaliti lopova.