Foto: Privatna arhivaDelo Erazma Roterdamskog ‘Pohvala ludosti’ nikada nije bilo aktuelnije nego danas.
Erazmo je satirički kritikovao društvo želeći da ono postane bolje!
Da li i danas kritičari društva mogu imati ovaj humani i renesansni stav, ili svi moramo proći kroz „toplog zeca“ naše nesretne Skupštine i biti vivisecirani od strane Sarape i Pinka?
Da li sam zlonameran ako iznesem sledeće podatke?
U tri poslednja meseca vlast navodi da se dnevno u proseku testiralo oko 17.000 osoba.
To je mesečno više od pola miliona testova a za tri jesenja meseca čak 1.500.000 testova.
Veruje li iko da je to moguće?
Upornim traženjem podataka po netu, uprkos činjenici da je nabavka proglašena „državnom tajnom“, našao sam da je Fond za nabavku testova dao 58.000.000 dinara ili oko pola miliona evra.
Ako je tačan podatak koji je nedavno na konferenciji za štampu dala direktorka Instituta Batut (plačljivo pitajući ministra „da li sme“) da nas PCR test košta 30 evra, onda je činjenica da je za jesen vlast do sada kupila oko 150.000 testova…
Ili 50.000 testova mesečno!
A evo testiramo, navodno, deset pute više?!
Ako već prihvatamo da vlast „šteluje“ podatke kada je broj testiranih u pitanju (ovom izazovu teško odolevaju autoritarne vlasti pa tako ispada da Belorusija testira za 50% više od Srbije), zašto smo ravnodušni na istinu da svakog dana umire veliki broj lekara i sestara?
Samo u poslednje vreme od kada Sindikat lekara i farmaceuta beleži ovaj neveseli podatak, umrlo je 55 lekara – uglavnom specijalista pa i vrhunskih profesora.
Kakvu tek šansu imaju lekari početnici bez dana radnog iskustva koji su bačeni u vatru crvene zone kovida Batajnice i Kruševca?
Kada sam pre godinu dana pisao o tragičnom manjku lekara u Srbiji, ismevan sam od strane vlasti na tribinama i na televizijama.
Sada ta ista vlast prima na hiljade novih lekara!!!
Ne znam šta je tragičnije: činjenica da će najteže oboleli od korone imati pomoć početnika ili činjenica da opravdani naum mladih lekara da daju smisao svom životu i rade ono za šta su se mukotrpno školovali može biti plaćen i vlastitim životom.
Nikako da se otrgmem utisku da su pod ovom vlašću svi žrtvovani.
Lekari, kovid bolesnici, non kovid bolesnici koji teško mogu da dobiju adekvatnu uslugu, struka, poštenje…
Zbog čega ovakvo nepoverenje prema građanima, obraćanje javnosti na nivou Alekse Žunjića, „uvaljivanje“ svakom mislećem komad svastikinog buta…
Zbog čega je u Srbiji danas sve netransparentno i obavijeno velom misterije, pa ne samo da je „strogo poverljiva tajna“ broj i cena testova nego čak ne može da se zna ni cena megalomanskog spomenika Stefanu Nemanji?
Koji je uzgred stolovao uglavnom u Nišu, pa ako ovakav spomenik igde ima smisla, onda je to upravo Niš.
A koji je plaćen, baš kao i testovi, parama svih nas, a ne ušteđevinom Vučića ili Vesića…
Što pre shvatimo da narod finansira sve „strogo poverljive“ poslove vlasti, biće bolje po nas pa i po vlast.
Jedino kome neće biti bolje su Mitrović Željko i Marić Milomir.
Njima i njihovim korifejima Sarapi Predragu i Spasić Simi.
Koliko je mučno pratiti ove kanale (moj prijatelj Miroslav sa Zvezdare ih smatra kanalizacijom, ne kanalom), kada baš svaki dan žele opravdati baš svaki potez vlasti.
Ako je vlasti prenaporno da shvati važnost kritike u konceptu misli Teodora Adorna (i njegove poznate krilatice da „nema života u pogrešnom“), onda sigurno može da se seti izreka na preterano pismenog ali preterano razboritog kneza Miloša Obrenovića: „Šta radi narod“? – „Buni se“ – „Steži“, naredi knez. Prođe neko vreme, Miloš ponovo upita: – „Šta radi narod?“ – „Ćuti“ – „Popuštaj!“
Nije dobro kada svi ćute i niko ne kritikuje.
Nije dobro kada svi isto misle, a na predlog Krstić Nebojše Krla ili „nezavisnih“ analitičara Dragomira Anđelkovića ili Dejana Vuka Stankovića, koji su odustali od privatnog života pa spavaju po hodnicima Pinka ili Hepija, čekajući mig pravoverne Jovane Staforda (koja ne razlikuje crkvenog velikodostojnika od rase pasa) ili žovijalnog Sarape, koji je olako prodao veru za večeru.
Naime pre šest godina Sarapa je tvrdio da „psihijatrija opasna stvar“ kada je govorio o Vučiću tvrdeći da se naručuju pitanja u emisijama, te da SNS valja da ide u ludnicu.
Ne smeta mu savest, danas se divi svim klimoglavcima, tercirajući sa otužnim plavušama i brinetama „mudrostima“ jednog Dragana J. Vučićevića.
Kako opravdati činjenicu da uprkos zakonu koji onemogućava funkcije partijskim kadrovima, Bratislav Gašić, Bojan Dimitrijević ili Dragan Sikimić dobijaju visoke funkcije upravo kao provereni SNS kadrovi.
Hoće li se na ovu anomaliju osvrnuti Sarapa, Krlo ili Staford u beskrajno istim programima ovih televizija?
Ili kako razumeti našu nazovi Skupštinu koja je nakon 145 dana od kada je konstituisana usvojila samo 13 zakona, jer se uglavnom bavila Đilasom…
Da li je zaista potrebno da mladi jurišnici SNS nakon svoje svake „rodoljubive“ tirade o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima završe sa „živeo SNS“, živeo AV“?
Misle li oni da će im mandati trajati neograničeno?
Gde će kada Satrapa i unjkavi Milomir Jovane Staford ne budu više rentirali savest za beneficije?
Neka se ne zavaravaju cure sa Pinka ili Hepija…
Niko se neće zaboraviti, niti će se ikom oprostiti…
Nek razmisle dok prelistavaju Informer a Danas bacaju ispod stola…
Ozdravljenje društva će biti moguće samo ako se ne zaboravi bilo koje pitanje „znatiželjnih“ žena staforda, nijedan osmeh Sarape, opravdanja Krla… da je baš tako trebalo.
Čak se ne smeju zaboraviti ni stalne vike Sime Spasića, koji je instruiran da bude preglasan megafon ove „strogo poverljive“ vlasti…
Najmudriji među nama Meša Selimović je govorio: „zar može čovjek tako potpuno uspavati svoju savjest?
Zar može prekinuti misao, kao konac, i zabraniti sebi razmišljanje o posljedicama, ne želeći da zna za njih?
Eto, izgleda da može.
Nagon nas brani potpunim zaboravom, da bi nas spasao od mučenja zbog odgovornosti…“
Savest se leči sećanjem, zato je zadatak svih nas, svakoga u korpusu onog čime se bavi da ne zaboravi…
Nikada ne smemo zaboraviti laži – „strogo poverljive“ i one druge banalnije, obećanja, žrtve pogotovo…
Posebno doktori ne smeju da ćute!
Hipokrat nas je učio da nam je svaki kolega brat – stoga je gubitak kolege, gubitak u porodici!
Svi smo se mi zakleli Hipokratu, a ne Vučiću! U akciju…
Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
