Pojam „bot“ i zašto ga ipak ne volim

Kajmak se na vreme pokupi od strane „sakupljača kajmaka“ a, nakon toga, i kantu sa mlekom ipak „neko odnese“.

Građani životare od danas do sutra a jedino zadovoljstvo koje se generalno može priuštiti jeste zamotati cigaretu i popiti pivo ispred lokalne prodavnice.

I, po svemu sudeći, to je zapravo mnogima postalo dovoljno da misle kako žive.

Mnogi od tih ljudi koji su, dakle, u nezavidnom položaju, vatreno brane taj svoj položaj sve vreme zalivajući (tim istim pivom) iluziju da je, ipak, sasvim dobro (pa zato često možemo čuti „ma samo dok je zdravlja a nije rat i nisu sankcije – dobro je“).

Mnogi naši sugrađani nikada nisu izašli iz zemlje a pojedini su, ako (ni)su imali sreće, uspeli da vide Beograd u kontekstu nade za izlečenje nekog težeg zdravstvenog problema.

Pritom, sve vreme, u okviru uključenja u ružičasti svet – peva se i igra, voze se brzi automobili i živi se vrlo lepo, ekskluzivno, „svetski“. Našega čoveka, gledajući sve to, uglavnom spopadne milina. Dakle, sve je lepo i problema nema jer se neprestano peva i igra.

Međutim, kada se linčovski spustimo u samu srž, videćemo da je ceo sistem već doživeo infarkt. Državne institucije su na aparatima a u najvećim problemima grcaju zdravstvo i školstvo.

Međutim, s obzirom na to da je mali čovek uplašen da će, ako ne ćuti, biti i gore, živimo i dalje u okviru „mrtvog mora“ – nigde vetrića.

Ti, uplašeni a strastveni neobrazovani ljudi, kojima je dovoljno da zapale motanu cigaretu i puste da ih ružičasto obuzme, njih zovemo botovima. To je zapravo bot.

Bot je, dakle, strastveni branilac iluzije da nam je dobro.

Baš zato – bota ne treba mrzeti već obrazovati, razumeti ga, naučiti ga kako da razlikuje iluziju od stvarnosti.

Ipak, kako je i Nikolaj Velimirović rekao „najteže je naučiti onoga ko je nenaučen već postao učitelj drugima“.

To je i gorući problem sa većinom onih koje smo krstili „bot“ – želja da ostanu isti.

Ekstremni branioci iluzije su vrlo opasni u svojoj nameri da iluziju po svaku cenu sačuvaju te odbrane.

Setimo se i Platonove pećine – onaj ko se vrati u nju da svojim prijateljima pomogne mogao bi, dakle, proći poput starog Sokrata.

Retki su spremni da se odreknu onoga što misle da znaju.

Najveći je problem, dakle, baš takve otrezniti a to se, nažalost, ne postiže preko noći.

Ipak, kako bi to otrežnjenje što brže bilo sprovedeno, potreban nam je istinski demagog, istinski vođa – onaj ko zna šta će i kako će i, podjednako važno, onaj kome se veruje. Izgleda da takvog još uvek nemamo.

Politika opozicije se uglavnom svodi na to da se diskredituje rad onih koji su na vlasti dok se o programu i planu njihovog budućeg rada ni najmanje ne govori.

S druge strane, mnogi koji su na čelu opozicije su već bili aktuelni te im se ne veruje jer ne predstavljaju ništa što već nije viđeno.

Najkraće – ukoliko zaista želimo nešto novo – moramo i očekivati nekoga novog. Tek kada i ako se pojavi neko ko je zaista pravi patriota, istinski intelektualac koji, okružen pravim ljudima, ima hrabrosti i snage da zadrži ono što je dobro i promeni ono što nije – takvom će se verovati i tek tada zaista možemo polako napred. Do tada – pipaćemo po mraku u nadi da ćemo, ipak, nekako doći do onoga „živeti pristojnu svakodnevicu“.

Sve do tog trenutka – mnogi će se, što iz straha a što iz neopravdanog verovanja, držati svoje ustaljene iluzije o životu. A to što mogu da ih nazovem „botom“ neće pomoći ni meni ni njima. Stvoriće se samo još veći jaz i još veća podela…

Autor je filozof