Foto; Danas/Željko BošnjakovićDođu, tako, vremena, kada sistem funkcioniše, zemlja je sigurna u izlečenje kao čovek u teškoj depresiji koji grli drveće u nadi da će mu to pomoći, a šef opštinskog štaba za vanredne situacije kaže novinarki da treba da je bude sramota jer ga pita zašto se dečak golim rukama uhvatio za gole žice. Pokidane naponske vodove koji su lelujali na vetru.
Ma koliko bagremova oluja da polomi, vlast će, ma koliko mala, uvek biti vlast, čast je odavno arhaizam, a odgovornost vlažna maramica iz Maksija kojom brišemo cipele.
Samo je važno da kožna fotelja greje dupe u kancelariji, dozvole za gradnju buđelar u unutrašnjem džepu (blizu srca), a vinjak i teletina ispod sača stomak u kafani – što, razume se, u troškovniku opštine ide na stranu rashoda, u rubrici „troškovi reprezentacije“.
Ako vam se ta fotelja čini poznatom, to je zato što je napravljena od vaše kože.
I zato onaj koji ima dva kvadratna centimetra obraza u nju ne stavlja zadnjicu, da bi dobio par stotina kvadratnih metara čvrsto građenog objekta.
A oni što sede u kancelarijama preko puta srušene zgrade Generalštaba i mešaju „o“ i „a“, sede na istim takvim foteljama – samo su mekše, jer imaju više slojeva.
Godinama se koža onih od čijeg novca plaćaju koktele sa kanapeima na visokim stolovima taloži u sedalni deo. Razlikuje ih samo apetit i tu ne mislim na fizičku glad: ono što su za lokalnog šerifa kvadrati za njih su hektari; što su za opštinara hiljade za njih su milioni; što je slanje lascivnih poruka ženama koje rade u samoupravi za njih su „bunga-bunga žurke“.
Liker je sladak, pelinkovac gorak, inćuni i sardele slane, ali je sinekura najslađa.
Ne postoji taj nivo šećera u krvi od koga može da se oslepi kao od sinekure.
I da vam kažem nešto: oni ne misle da stanu.
Jer njihov „lajf i biznis kouč“ je lik koga tumači Danilo Lazović u filmu „Jagoda u supermarketu“, koji na pitanje inspektora „zašto to radite“, odgovara „zato što smo mnogo zajebani“.
Puna je Srbija pokidanih kablova pod visokim naponom koji nam vise nad temenima.
Pucketaju onim električnim zvukom, kao kad komšija vari ogradu. Čeka se ko će sledeći da strada, pa da utvrdimo ko nije kriv.
„Postoje tri velike strasti, alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije se nekako može izliječiti, od treće nikako.“ Meša Selimović, Tvrđava
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
