Foto: Z. S. M. Nedelja je dan kada je Bog rekao da se treba odmarati. I baš u nedeljno jutro, otkazala je moja tastatura. Kao da reče, žao mi je, više ne radim nedeljom. Naravno da sam mogla da sačekam ponedeljak kako bih nabavila novu, ali pošto prodavnice ionako rade, skoknuh do obližnjeg tržnog centra. Dan je bio tmuran, nebo nad Beogradom potpuno prekriveno oblacima.
Nedelja je i dan kada je obično porodica na okupu, ne računajući one koji moraju da rade po tržnim centrima i prodavnicama prehrambene robe – da narod ne ostane gladan. Uprkos tome što neka istraživanja pokazuju da se profit kompanija ne bi smanjio ako bi se ukinula radna nedelja, jer bi ljudi samo promenili navike i u većem obimu pazarili petkom i subotom – nedelja kod nas za neke ostaje radna, za razliku od većeg dela Evrope i regiona. I verovatno će tako biti sve dok se naš mali-veliki lokalni bog ne usaglasi sa Onim gore.
Uzgred, zanimljivo je da se crkva umešala u sadržaje školskih udžbenika, da joj je zasmetao rodno senzitivni jezik, a nije se založila za to da se nedeljom baš svi odmaramo, jer tako reče Bog, a pred Bogom smo svi jednaki. Crkva je valjda institucija koja sprovodi Božju volju.
Nedelja je i dan kada je u satima rezervisanim za ručak, ako dobro načuljiš uvo i ako televizor nije uključen, moguće čuti zveket pribora za jelo iz susednog stana. E, baš tada, u gluvo nedeljno popodne, dok su oblaci i dalje pretili kišom, tačno u 15,30 h, čulo se zvono na našim vratima. Upravo smo završavali ručak. Moj muž otvori vrata, i ugledasmo dvojicu mladića u belim košuljama i farmerkama. Obojica su se ljubazno smešili.
Prvo pomislih na Jehovine svedoke, ali oni uglavnom stiskaju neke knjižice pod pazuhom, a ovi momci visokog stasa, nisu nosili nikakve knjige. Jedan nije imao ništa u rukama, samo se blaženo osmehivao, dok je drugi upravo spuštao veliku kartonsku kutiju na naš otirač, iz koje je virilo desetak belih plastičnih kesa punih nečega. Krajevi kesa bili su čvrsto vezani, te se sadržaj nije video. Pošto ispravi leđa, mladić, uz zamrznuti osmeh, upitnim glasom izgovori ime i prezime mog supruga, što ovaj potvrdi klimnuvši glavom. Mi smo iz Srpske napredne stranke, reče. Imamo za vas jedan poklončić, dodade, te savi leđa i pruži ruku ka kesi u kutiji. Hvala, ne treba, reče moj muž i zatvori vrata.
A prethodnog dana, u subotu, po izlasku iz prodavnice, naleteh na pult u prepoznatljivim belo-plavo-crvenim tonovima, s oznakama vladajuće stranke. Oko njega stajalo je petoro mladića ošišanih na milimetar, u identičnim tamnosivim duksevima. U jednoj ruci držala sam torbu za kupovinu, u drugoj novine. Spakovala bih i novine, ali torba je bila puna i nisam želela da se pogužvaju, jer ne volim da čitam iz pogužvanih novina. Možda iz pukog poštovanja prema štampanoj reči gde god se ona nalazila, od dnevnih listova i časopisa, do knjiga. Mladići, svi visoki barem 190 cm, u istoj odeći, istih frizura, neodoljivo su podsećali na klonove.
Moguće je, pomislih, da su napravljeni u tajnoj laboratoriji smeštenoj u nekom predsednikovom podrumu, možda pored onog vinskog koji pripada njegovom tati. Nije teško zamisliti ekipu naučnika u belim mantilima koji se tu danima dosađuju i čekaju da predsednik posle napornog rada skokne do očevog podruma na šardone i opusti se. Jer, upravo im treba takav, odmoran, opušten. Tada, s hirurškim maskama na licu, s nekakvim instrumentima u rukama, pristupaju prebiranju po njegovim genima i odabiru najboljih, kako bi se dobila najkvalitetnija sorta klonova.
Tačno je da je kloniranje ljudi zabranjeno i smatra se moralno neprihvatljivim, ali svet se ubrzano menja i razvija, a Srbija najbrže, tako da je pitanje trenutka kada će se i kloniranje ljudi ozakoniti. Uostalom, zabranjeno je i uzgajanje marihuane, pa, eno, niknu čitava plantaža u Vojvodini, najveća u Evropi. Sve se može kad se hoće. Zato, ne bih olako odbacila mogućnost da sam te subote pred supermarketom srela pet predsednikovih klonova. Uostalom, nekako treba rešiti problem bele kuge i odliva mladih mozgova iz Srbije.
Okrznuh ih pogledom, a i oni mene, tačnije, pogledi im se susretoše na primerku lista Danas koji sam držala u ruci. Nastavih pravo da pređem ulicu. Čuh da nešto pričaju, ali od zvuka saobraćaja nisam mogla da razaznam o čemu su pričali. Nešto me natera da se okrenem, pre nego što ću preći ulicu. Ugledah ih zaokrenute za 360 stepeni – svi do jednog gledali su u mene. Demonstracija moći, sile, čega? Zar je neophodno da petoro mladića stoji za jednim štandom?
A „poklončić“, šta bi on mogao da nam poručuje? I, šta je u kesama? Možda parizer, što bi bio vrhunski cinizam, ali ujedno i najpošteniji izbor. Kada birate poklon, trudeći se da pogodite ukus onoga kome je poklon namenjen, zapravo otkrivate sebe mnogo više nego što vam je to namera. Zato jeste zanimljivo šta je sadržaj belih kesa. Pretpostavljamo da su šarene kese izbegnute zbog moguće asocijacije na novogodišnje poklone. Rano je za kitnjaste, šljašteće kese, njih ćemo deliti u decembru, mogao bi reći onaj ko vodi akciju „od vrata da vrata“. Ali zašto obična bela kesa, pobogu?, čujemo drugog aktivistu.
Šta fali običnoj kesi!?, brecnu se vođa akcije, prisetivši se, sa setom u očima, kako je i predsednik jednom za sebe rekao da je običan čovek koji se nekada ipak odmara, samo što mu to najbolje ide u podrumu vina, uz čašu šardonea. Bela boja koja je, kako vidimo, ganula ovog aktivistu, simbolizuje nevinost, ali i prazninu i ništavilo. Ovo drugo i treće sasvim se dobro uklapa u našu situaciju: dvojica mladića s veštačkim osmesima, u gluvo nedeljno popodne, kada je Bog rekao da se treba odmarati, idu od vrata do vrata i dele Ništa.
A šta ćemo sa deminutivom? Poklončić. Mora da i on ima svoju simboliku. Sa ovom vlašću smanjujemo se u svakom smislu, brojčano, na prvom mestu. Smanjuje nam se sadržaj novčanika, smanjuje se izbor namirnica koje narod može sebi da priušti, a povećava broj ljudi koji moraju jesti parizer da bi preživeli. Smanjuje se prostor koji ti je dostupan kao slobodnom ljudskom biću, barem tako zamišljenom od Boga. Nestaju plaže, evropske i svetske metropole, ostaju dvorišta, parkovi, rečice, poneka banja uz popuste za stare i bolesne.
Nestaju pozorišta, bioskopi, galerije, koncerti, nestaje kultura. Opstaje kakva-takva trpeza, sve oskudnija, i opstaje porodični nedeljni ručak tokom kojeg još poneki roditelji pokušavaju da ubede svoju odraslu decu da ostanu. Da još ima nade. Srbija sve više postaje čekaonica. Jedni čekaju svoj fizički kraj, svesni toga da neće dočekati da u sopstvenoj zemlji budu slobodni ljudi, drugi čekaju promene koje nikako da se dese, treći čekaju u redu na aerodromu, sa avionskom kartom u jednom pravcu.
Autorka je književnica i slobodna novinarka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
