Pokosovski ciklus ili da li je Zemlja okrugla

Društvo oko kazana Tomislava Nikolića pokušalo je da izrazi zabrinutost što se neko drznuo da, gle čuda, traži od Srbije da ispoštuje ono što je već potpisano. Kakav bezobrazluk. Savez odela i mantija, kao dobitna kombinacija svih naših poraza i zabluda, sumorno nam se obratio još jednom.

Kolektivna hipnoza po kojoj svako ko drugačije misli postaje izdajnik, dok Toma meri ko je koliki patriota i od koliko gradi, ipak, ovog puta, meni se čini, nije uspela. Dok se na kantaru meri nečija ljubav prema istorijskom nasleđu i ljudi dovode u stanje nadrealnog, gladni stomaci se sudaraju na ulicama Srbije. Takve izmučene ljude neko je opet pokušao da stavi u sulud izbor. Da li su za nešto što smo dali, predali ili izgubili, pa sad ako neko zaokruži „da“, onda se automatski poništava sve ili smo za put negde gde bismo, što kažu deca „kobajagi“, da stignemo, a ako kažemo „ne“, opet smo nigde. Kakva konstrukcija dileme koje u stvarnosti i nema. Ne zato što neki Selaković u svom pubertetskom zanosu ne bi hteo tu dilemu, nego što sve i da hoćemo da postavimo neko takvo veštačko pitanje, da li bi luđi bili ponuđeni stavovi ili posledice izbora? I to nema veze ni sa Evropom, koja nam se stavlja kao jedan od izbora. Kao što ne verujem da je ideal bilo kog građanina hiljade raznih birokrata, koji se u hodnicima Brisela utrkuju jedni sa drugima dok nekim balkanskim zemljama otvaraju i zatvaraju, za ljude imaginarna, poglavlja. Tu i jeste problem te dileme „Kosovo ili Evropa“. A eventualno život? Šta mislite o tome?

Ovde su samo odabrana mesta u niskom startu pred izbore koji nam dolaze i to je, u stvari, ta dilema. I tu nema nikakvog otadžbinskog naboja greške od predsednika, niti evropskog idealizma čoveka koji nas i dalje ubeđuje da je premijer, dok mu se temelji te iluzije ruše na dnevnom nivou. Kao i uvek, u pitanju su izborne liste, kvote, mesta, nameštanja, sinekure, sitna zadovoljstva, sendviči za učesnike spektakla. I tim gore, njihova moždana napregnuća da to predstave kao borbu za očuvanje kakvih god interesa, pošto ovog puta ta turbo Evropa/Kosovo politika ne pali ni na gurku. Bar da je iskrenost – ludost njihov motiv za stavljanje ovih tema na dnevni red, pa da se sa njima debatuje, ali težnja da se građani drže u imaginarnom srednjem veku, dok su oni na vrhu svog brda, stvara mučninu.

Izbori, to su jedini ideali borbe. Nepresušni izvor svakog sukoba. I on se može razumeti i nije naročito opasan kad se tako predstavi ili su karte podeljene tako da se sve manje-više shvata. Ali, kada se truje društvo pričama gde se nedorasli pojedinci zaklinju u razne ideje po principu „biću sve što mi život pruža“ i mogu biti u svakoj ulozi ako mi to donosi korist, trajno kontaminira sve i budi pogrešne motive kod svih. Zato i jeste problem kad se u Briselu sastaneš sa svima koje si do juče diskreditovao – hajde da iskoristim taj najblaži izraz da bih ostao u granicama pristojnog – a onda dođeš u svoju avliju, pa objašnjavaš da si to morao, ali da i dalje misliš o svim tim ljudima loše, pa i još gore. Ljudi se tako drže u stalnom strahu i stanju borbene gotovosti, koje može eksplodirati kao i svaka naprava kojom se ne rukuje dobro.

Ali, dok se te vatre pale, daću sebi za pravo da skromno ocenim da sem sajber huligana sa društvenih mreža niko za ozbiljno više ne uzima celu družinu koja se brzopotezno skupila na manifestovanju lažne sabornosti na Andrićevom vencu. To mi budi nadu da iluzije mogu biti izraz političkog delovanja i uspeha dokle god ljudi ne dođu do ivice. I to je neka uteha. I to ne mala, posle svega.

Tako da sumorna lica, sede glave i brade, odela i mantije, moraju da shvate da se ljudi danas više u Srbiji pitaju šta radi Siniša Mali dok traži ključeve od stana po džepu, nego da li su oni izdali još jednu deklaraciju koja je upućena nigde, koja ne znači ništa i koja ne obavezuje nikoga van tog kabineta. Čim to shvate, možda i odlože, bar nakratko, neizbežno.

Autor je član Predsedništva Liberalno-demokratske partije