Pola kile genocida

Već stotinu puta se u ovim novinama i po drugim medijima blebetalo o tome kako ova Rezolucija ne žigoše srpski narod kao genocidan, već ovom najvećem zločinu nakon Drugog svetskog rata u Evropi daje tehničke okvire u međunarodnoj zajednici. Ona ništa novo ne donosi, da se razumemo, već je to sudski utvrđeno da je u Srebrenici, u julu 1995, počinjen genocid. Ne, ne spominje se u Rezoluciji ni Srbija, niti srpski narod, već veoma opšte piše o tome da ovaj ratni zločin ne bi trebalo negirati, a ratne zločince ne glorifikovati. Tačka i kraj.

Ali, ne lezi vraže, Srbijatrija ne želi da čuje za tako nešto, stoga smo skoro dva meseca unazad slušali vaskoliko srpstvo kako se opet svet udružio da ga uništi. Iako su svakojaki inostrani zvaničnici žuborili da niko nikoga ovde ne optužuje, SNSrbija je bila veoma odlučna da bude dežurni krivac.

Sve je prošlo kako je prošlo. Videli smo predsednika Srbije Aleksandra Vučića ogrnutog u zastavu naše države kako se preznojava, ali i raduje što je očigledno manje od sto zemalja glasalo za Rezoluciju. Videli smo i celu Vladu Republike Srbije u istom izdanju – veoma neprijatan prizor, autor mora da prizna – kao i automobilske kolone koje su išle ulicama Beograda i slavile pobedu. Atmosfera je bila kao kada je SRJ kapitulirala nakon NATO bombardovanja – delovalo je kao da smo pokazali svetu, iako smo sebi pucali u nogu.

Međutim, stišalo se sve to ubrzo, ali ono što je iza toga ostalo jeste senka naše čudovišnosti. Uprkos tome što smo od ove neoradikalske pošasti svi u ovoj zemlji pobrljavili načisto, ostaće zapamćeno u očima sveta – koliko god on licemeran i proračunat bio – kako smo se tokom ovog perioda ponašali.

Druga je stvar što zapadni svet ovim želi da zabaruši genocid koji se sprovodi nad palestinskim narodom od izraelske države, ali o takvim podtekstima možemo da razgovaramo drugom prilikom. Da se vratimo na temu; naravno da ne može da se očekuje od najšire javnosti da bilo šta drugačije kaže od onoga što joj se plasira putem propagandnih megafona, ali je ostala jedna glomazna tišina od mnogih javnih ličnosti, koje su vazda imale štošta da kažu za sve i svašta u ovom kazamatu, ali su nekako ostale u muku kada je u pitanju ova tema.

Nije to toliki problem – ne mora svako o svemu da se izjašnjava – ali je veoma simptomatično da je tobožnja antivučićevska elita ućutala pred ovakvom ljudskom odrednicom. Čak i opozicija – bilo bojkotaška ili ova što izlazi na izbore – nije bila baš naročito glasna u vezi sa ovom Rezolucijom, već je više čekala kako da se nad Vučićevim faulom ubere pokoji poen.

Sa druge strane, imali smo pedeset nijansi mraka iz slavskog pojasa – onog desničarskog spektra – koji je jedva čekao da se gađa Jasenovcem i da meri čiji je genocid bio veći. Kao da Srebrenica poništava Jasenovac. Kao da smo na pijaci, ovo ima pola kile, a ovo celu. Pa je genocid nad Srbima u Jasenovcu bitniji i veći od ovoga ili obratno.

Stvoren je opšti utisak kao da su svi čekali da ovo već jednom prođe. Da to Vučić završi, pa da teramo dalje. I tako je i bilo. Ali je, ipak, ostala slika. Slika čoveka koji je pričao da će za jednog Srbina biti ubijeno sto muslimana. Takav čovek se u NJujorku radovao ogrnut srpskom zastavom. I pred takvim prizorom su u Srbiji klicali – i levica, i desnica, svaka iz svojih razloga – jer smo opet svetu pokazali prkos.

Možemo da se vazda ljutimo na ceo svet da je ovakav ili onakav, ali nije on tokom poslednje dekade prošlog veka vršio zulume po Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu, već srpska vojska i policija zajedno sa srpskim oficirima, uz direktive srpskih političara, pratnju srpskih bezbednosnih službi, blagoslov Srpske pravoslavne crkve, podršku srpske akademske elite i srpske propagande, i pozdrave srpske javnosti, sravnjivala je, streljala, mučila, silovala, uništavala, palila, u jame zatrpavala, pa ponovo iskopavala, pa na druge lokacije prenosila, sve u ime Srbije i srpskog naroda.

Nije tu bilo nikakvih iluminata, tajnih udruženja ili vanzemaljaca koji su hteli da podmetnu srpskom narodu, već je to sve veoma pažljivo i temeljno – nimalo afektivno – rađeno tokom devedesetih godina prošlog veka. Mi radovanjem o tobožnjem pokazivanju srednjeg prsta svetu kao da legitimizujemo ovu zločinačku oluju.

Upravo zbog svega toga, malo je degutantno frljati se čiji je genocid teži i stvarniji, već bi ovo trebalo da bude jedna opomena, koliko god to detinjasto zvučalo, da se ovakve stvari više ne dogode. Mada je to sve previše naivno, budući da se u ovom trenutku tako nešto dešava nad palestinskim narodom, te će i ova Rezolucija ostati u senci glomaznog zločina pred kojim upravo taj svet, koji je glasao za, protiv i bio uzdržan, nemo ćuti i posmatra uništenje čitave populacije.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.