Policiji je takav rizik u opisu posla

Tri dana nakon toga, mediji objavljuju da je on hitno operisan zbog povreda koje su mu nanete u policijskoj stanici, od strane dvojice policajaca koji su ga udarali u predelu glave i prepona.

Nešto ranije ove godine, 7. aprila u Boru, prilikom boravka u pritvoru, preminuo je Dalibor Dragićević, brat osumnjičenog za ubistvo dvogodišnje Danke Ilić koja je nestala u okolini Bora. MUP je tada saopštio da je on preminuo prirodnom smrću. Međutim, Institut za sudsku medicinu je našao da je u pitanju nasilna smrt.

Ovo dva slučaja nisu izolovana, i iako se mučenje i zlostavljanje od strane policije retko završava ovako teškim posledicama, ono nije retko. Pre bih rekao da je deo prakse i načina rada pojedinih u policiji, kako bi se iznudili dokazi ili neko „kaznio za loše ponašanje“. To se smatra „delom posla“ i postoje oni koji smatraju da je takvo nasilje opravdano i potrebno. „Ne postoji drugi način da se neko prevaspita“. „Prestaće da radi to što radi, tek kad mu se pokaže da ima jači“. „Mora da ima poštovanje prema policiji“.

Tako se u policiji opravdava nasilje od strane samih policajaca. Ali više od toga se ne govori. Pritom, zaboravlja se da je policijski službenici plaćeni i obučeni više od drugih državnih službenika upravo zbog toga što postoji rizik da prilikom obavljanja poslova budu ugroženi ili vređani. Dakle, policiji je takav rizik u opisu posla i to što je neko upotrebio biber sprej prema policiji nije razlog da dobije batine u policijskoj stanici zbog kojih završava na hirurgiji.

Naravno da je manjina onih koji vrše nasilje nad građanima, onima koji su privedeni ili osumnjičeni. Međutim, ta manjina je „glasnija“. Ili, bolje rečeno, tiha ali neumitna. Drugi „glasno ćute“ ili prećutno odobravaju.

Poneki stariji se rado sećaju kako je bilo dobro u „Slobino doba“, kako je policija imala odrešene ruke u svemu i kako su građani mnogo više poštovali policiju. Valjda zbog toga što je više tukla, ali i zbog nekih drugih vrednosti koje smo u međuvremenu izgubili, kao što je poštovanje prema institucijama sistema kao što su policija, sudstvo ili prosveta (a nije da je to poverenje bezrazložno izgubljeno). Neretko se i mlađi policajci, od kojih neki nisu bili ni rođeni 90-ih, interesuju kako je bilo u tom „zlatnom dobu“, pa oni iskusniji koji se nerado sećaju tih godina imaju problem da ih vrate u „kolosek“, jer su pojedini jako indoktrinirani vrednostima u kojima se ceni nasilničko ponašanje policije i nekritično posmatranje događaja iz tog doba.

U situaciji gde je nasilje prema licima koja se dovode praksa koja postaje normalizovana, različite strukture u policiji o tome ćute. Rukovodioci ćute jer ponekad imaju koristi od toga. Na primer, iznudi se priznanje osumnjičenog koje naposletku bude oboreno u sudskom postupku, ali policiji služi da podnese prijavu i zatvori slučaj. Rukovodioci ćute i da ne bi ulazili u sukob sa podređenima koji onda ne bi dosledno sprovodili njihova naređenja, pa i pretpostavljenima koji mogu držati stranu podređenih. Ili da svojim istupanjem u svemu tome ne bi narušavali koheziju u načinu mišljenja i ponašanja. Na sličan način razmišljaju i policajci koji ne vrše nasilje. Ne žele da prijave ili intervenišu jer će se smatrati izdajicama ili kukavicama. A i kolegijalnost se razvila kao jedna od najbitnijih osobina u našoj javnoj upravi, te se svaki istupak iz takvog poretka uzima i kao okretanje leđa čitavoj organizaciji. Ako se pak suprotstave i prijave nasilje, to može biti pogubno za njihovu karijeru, pa i bezbednost. Na primer, možda neće dobiti pomoć kada im je potrebna.

Tako je, otprilike, izgledala policijska realnost za vreme mog „službovanja“. Iako nisam svedočio slučajevima mučenja ili zlostavljanja, mogao sam da shvatim kako stvari stoje. Možda i zbog toga što sam svojim stavovima odavao znake da se sa takvim postupanjem ne slažem. Možda i da bih ga sprečio ili prijavio. Uglavnom, policajci koji svedoče takvom ponašanju – mogu i moraju da ga spreče. Moraju da se sete zbog čega obavljaju taj posao. Bilo to iz časnih razloga, težnje ka pravdi i služenja svome narodu, ili nekih drugih razloga. Oni moraju da se sete šta im je posao: da postupaju po zakonu, da spreče i prijave takvo nasilje. To treba da učine i zbog svojih bližnjih – porodice, dece, prijatelja i okruženja čiju je bezbednost potrebno očuvati. Jer sa sadašnjom policijskom praksom, ta bezbednost se ne čuva na najbolji način i bilo ko od nas može postati žrtva. Na kraju, jedino je na taj način moguće „sprati ljagu“ i povratiti poverenje tj. legitimitet bez kojeg je nemoguće obavljati policijski posao.

Autor je saradnik Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i doktorand kriminologije na Univerzitetu u Malmeu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.