Policijski čas

Zato je i u doba širenja zaraze od korona virusa važno pričati o vrednostima za koje se čovečanstvo dugo borilo jer postoji realna šansa da ih ponovo izgubimo.

Sloboda kretanja je upravo jedna od tih vrednosti, koja realno pokreće Evropu već više od pola veka. Potrebno je ukazati čak i najmanju povredu.

Ministar zdravlja je mogao da zabrani okupljanja, putovanja, promet robe, sprovede karantin, pa i ograniči kretanje ljudi bez vanrednog stanja koje izvršnoj vlasti gomila moć i drastično povećava mogućnosti za ugrožavanje ljudskih prava.

Ljudi su već pristali na takve restriktivne mere, ali sa ljudskim pravima, kada su njihovi izabrani poslanici usvojili Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Ipak, nakon vanrednog stanja uvodi se policijski čas čime je potpuno ukinuta sloboda kretanja za više miliona stanovnika u Srbiji od 17 do 5 časova.

Šta je policijski čas u prošlosti bio?

Nesrećno se policijski čas, narodni naziv za zabranu kretanja ljudi u određenom prostoru i vremenu, odomaćio u Srbiji tokom vanrednog stanja.

Političari i mediji su bez zadrške i ne mareći za posledice počeli da koriste policijski čas u javnom govoru iako ga važeći Ustav i zakoni u Srbiji ne prepoznaju kao pravnu kategoriju kojom se ograničavaju ljudska prava i slobode. Inače, policijski čas se na ovim prostorima rabio u nesrećna vremena tokom devedesetih godina. Posledice tih policijskih časova i danas živimo.

Mediji su izveštavali da je policijski čas uveden 1. marta 1989. godine na Kosovu zbog zaustavljanja masovnih demonstracija i sukoba Albanaca i policije jer je Slobodan Milošević hteo da centralizuje vlast, smanji ovlašćenja pokrajinama i sruši partijska rukovodstva koja mu nisu odgovarala.

Ostalo je istorija koja simbolično počinje policijskim zauzimanjem zgrade TV Priština u julu 1990, a završava tačno devet godina kasnije još jednim policijskim časom u Vitini i Gnjilanu zbog paljenja kuća u kojima su živeli Srbi.

Danas je sloboda kretanja jedno od osnovnih ličnih prava svakog čoveka.

Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. garantuje svakoj osobi pravo da se bez problema kreće u zemlji u kojoj se zakonito nalazi i živi.

Takođe, Ustav Srbije jemči slobodu kretanja, ali i dopušta ograničenja ako je baš neophodno zbog vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane zemlje. Jasno se vidi da ograničenja slobode kretanja postoje zbog bezbednosnih razloga, ali ne na uštrb ljudskih prava.

Kako se zavodi policijski čas u doba korone?

Predsednici Republike, Vlade i Skupštine su 15. marta odlukom proglasili vanredno stanje. Zanemarena je Skupština koja treba da kontroliše izvršnu vlast. Nije spomenut ni razlog uvođenja vanrednog stanja, kao na primer 2003. kada je pisalo da je bezbednost države ugrožena zbog ubistva Zorana Đinđića. Nije ni vremenski oročeno, kao sada u Španiji na 15 dana.

Izgleda da je vlast procenila da je svima kristalno jasno da se ljudska prava moraju ograničiti na ustavno maksimalnih 90 dana jer virus ugrožava opstanak države, a time i stanovništva kao sastavnog elementa pored teritorije i vlasti.

Samo dan nakon proglašenja vanrednog stanja, vojnici u ratnoj opremi sa automatskim puškama izlaze na ulice. Istovremeno, predsednica Vlade poručuje „nemojte da uvodimo policijski čas“ i najavljuje zabranu kretanja kao disciplinsku meru neposlušnom stanovništvu, dok se iz pozadine priča o ukidanju slobode izražavanja. Ministar unutrašnjih poslova je 18. marta totalno zabranio kretanje svima od 20 do 5 časova ujutru, što se kosi sa Ustavom Srbije koji dozvoljava da se pravo na slobodno kretanje ograniči, ali ne i ukine.

U međuvremenu, niko nije objasnio šta se to dešava sa virusom u noćnim satima.

Sigurno će neko reći da „policijski čas“ nije uveden samo u Srbiji, već i u zemljama Zapadne Evrope gde „cveta“ demokratija. Zaista, kretanje ljudi u Austriji, Češkoj, Italiji, Španiji, Francuskoj je ograničeno, ali nije ukinuto. Mediji u Srbiji su to imenovali kao „meki“ policijski čas. Ljudi u ovim zemljama mogu da napuste domove jedino radi kupovine hrane i lekova, odlaska kod lekara, podizanja novca ili šetnje psa. Slično se najavljuje i u Nemačkoj.

Sasvim dovoljno u ovim uslovima. Tu su i mere kontrole granica, zatvaranja škola, restorana i tržnih centara, zabrane okupljanja, ograničavanje transporta, uz beskonačno ponavljanje da se ostane kod kuće.

Na kraju je dovoljno ponoviti reči branitelja ljudskih prava u Ujedinjenim nacijama da „restriktivne mere uvedene u odgovoru na virus moraju biti motivisane legitimnim ciljevima zaštite javnog zdravlja, i ne smeju se zloupotrebiti za suzbijanje političkih neslaganja, kao osnov za napad na određene grupe, manjine ili pojedince, niti za ućutkivanje branilaca ljudskih prava“. Poštovanje ovih reči u praksi dovoljno je da se Pekićevo besnilo ne probudi u javi.

Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku