Političar koji je bio i „srpski sluga“ i „neprijatelj Srbije“: Sećanje na Stipu Šuvara

Ali, za društvenu memoriju možda je važnija činjenica da je Stipe Šuvar, i u vreme dok se nalazio na pomenutim visokim funkcijama, bio predmet oštrih kritika, napada, etiketiranja, pa i pravih kampanja. Išlo se čak dotle da je javno tražena njegova smena, što je u ono vreme bio presedan, pa je on par meseci proveo u nekoj vrsti suspenzije dok se odlučivalo o tome šta sa njim da se radi..

A sve je počelo sedamdesetih godina kada je ovaj ugledni profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu postavljen za ministra kulture i prosvete u vladi Hrvatske. Inventivan i kreativan kakav je bio osmislio je reformu srednjih škola sa ciljem, kako je govorio, da se mladi ljudi, osim sticanja opšteg obrazovanja, osposobe i za neko praktično zanimanje.

Iako mu je vreme dalo za pravo, jer današnja reforma srednje škole (dualno obrazovanje) u mnogome ide tragom Šuvarevih zamisli, njegova je reforma u to vreme svuda dočekana na nož. Nije bilo pogrdne etikete koja nije upotrebljena da bi se ona diskvalifikovala, a skovan je i termin „šuvarice“ za tadašnje srednje škole, koji je zvučao kao stigma i psovka upućena njenom autoru.

Ali, ova kampanja bila je tek uvod u ono što sledi. Kada je Šuvar 1984. godine, kao član partijskog rukovodstva Hrvatske, organizovao neko savetovanje o idejnim kretanjima u kulturi, stručna služba pripremila je dokumenat sa izborom objavljenih tekstova koje je ocenila kao nacionalističke ili antisocijalističke. Jedan od citiranih, prononsirani srpski nacionalista i monarhista Matija Bećković, žestoko je reagovao nazvavši taj materijal „bela knjiga“.

Njegovo otvoreno pismo javnosti, sa porukom da „bela knjiga“ predstavlja „manifest neostaljinizma“ uperen protiv „bauka slobode“ koji je krenuo iz Beograda, potpisalo je stotinak intelektualaca a Stipe Šuvar trajno je zaradio epitet staljiniste i dogmate. Koliko je kasniji razvoj događaja pokazao da je Šuvar i u ovom slučaju bio u pravu vidi se i po tome što su skoro svi pomenuti u „beloj knjizi“ završili na pozicijama srpskog, slovenačkog i hrvatskog nacionalizma i bili akteri Memoranduma SANU i Predloga za slovenačko nacionalno pitanje, dokumenata koji su razorili Jugoslaviju.

Za glavnog neprijatelja srpskog naroda Stipe Šuvar proglašen je posle 1986. godine i izbora u Predsedništvo Saveza komunista Jugoslavije, u kom svojstvu se oštro usprotivio „antibirokratskoj revoluciji“ Slobodana Miloševića, videći u njoj početak rušenja Jugoslavije. Kakav je animozitet postojao prema njemu u srpskoj javnosti, naročito nakon što je silazio u rudnik Trepča među pobunjene rudare Albance, zorno pokazuje slučaj nekog popa u Srbiji koji je svoju propoved završio rečima: „Sačuvaj nas, Bože, Šiptara i Stipe Šuvara“.

Istovremeno sa sukobom sa srpskim nacionalizmom Šuvar dolazi u sukob i sa hrvatskim nacionalizmom koji maja 1990. osvaja vlast u Hrvatskoj. Dok je u Srbiji nosio epitet „staljiniste i hrvatskog nacionaliste“ u Hrvatskoj je žestoko napadan kao „srpski sluga“ zbog odlučnog zalaganja za zaštitu nacionalnih prava Srba u Hrvatskoj. To angažovanje nije bilo posledica činjenice da je njegova supruga Mira, ugledna novinarka, bila Srpkinja, već je to proizlazilo iz njegovog svetonazora i političkog uverenja da „tuđmanovska močvara“ predstavlja nesreću za Hrvatsku.

U svakom slučaju, nakon što ga je novo hrvatsko rukovodstvo opozvalo sa dužnosti člana Predsedništva SFRJ, kampanja protiv njega dobila je na intenzitetu. Ostavimo li po strani surova ubistva Ivana Stambolića i Zorana Đinđića, može se reći da je retko koji bivši jugoslovenski političar bio izložen takvoj omrazi, pretnjama i nasrtajima na bezbednost i njega i njegove porodice.

Kao pešaka 1991. godine udario ga je automobil pa je sedam meseci proveo u gipsu, u jednom napadu u restoranu od udarca mu je pukla bubna opna a supruga Mira dobila je udarac u glavu, drugi put je na ulici napadnut pištoljem pa mu je raskrvavljena glava. Supruga Mira ostala je bez posla, stariji sin bio je prinuđen da ode u svet, a i mlađi sin bio je šikaniran u školi. O pretnjama telefonom, dobacivanjima i uvredama na ulici da se i ne govori.

Za Stipu Šuvara neki su rekli da je bio loš političar, što je tačno ako se politika shvati kao politikantstvo i kao borba za ostvarivanje uskih parcijalnih interesa. A njemu se zapravo dogodilo ono što i drugim naučnicima koji su ulazili u politiku sa željom da u nju unesu standarde racionalnosti i opštedruštvene korisnosti. Takvi obično ostaju neshvaćeni, usamljeni i na kraju odbačeni. Šuvar je često govorio da je u rukovodstvu Jugoslavije bio izolovan, da je većina bila protiv njega, neki su ćutali, a podržavali su ga jedino Crnogorci Vidoje Žarković i Marko Orlandić, a delom i Vojvođanin Boško Krunić.

Međutim, glavni razlog odijuma prema Stipi Šuvaru bila su njegova politička uverenja. On je bio iskreni i ubeđeni Jugosloven, antifašista i levičar, a to su za pomahnitali srpski, hrvatski i slovenački nacionalizam bila tri satanska svojstva koja treba progoniti do istrebljenja.

U privatnom životu Stipe Šuvar bio je čovek široke kulture, vanserijski erudita, prijatan sagovornik uvek spreman za demokratski dijalog i argumentovanu razmenu mišljenja, humanista i čovek čvrstih moralnih principa. Kao nepopravljivi optimista bio je uveren da budućnost pripada socijalizmu i da će „ekološke granice profitne ekonomije“ srušiti mit o večnom kapitalizmu. Nije doživeo da vidi današnji poludeli svet u kome nema mesta optimizmu i koji sve čini kako bi lišio budućnosti ne samo socijalizam i kapitalizam, već i samo čovečanstvo.

Autor je društveni aktivista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.