Političari da ne primenjuju štrajk glađu

Možda i pre više od 200 godina, u situacijama razvoja surovog kapitalizma, uspostavljanja kolonijalne vlasti po vanevropskim kontinentima, u vremenu kada je Karl Marks pisao „Kapital“ i sa Fridrihom Engelsom „Manifest komunističke partije“.

Moguće je da je ovakav vid borbe nastajao nezavisno u različitim delovima sveta i različitom nacionalnom, socijalnom i ekonomskom kontekstu.

Međutim, ovaj vid otpora i borbe za radnička i konačno ljudska prava, uznemiravala je „savest“ elite koja je ipak u konačnici bila uvezana sa zavetom (vero)ispovesti.

Ne znam šta je kad istorija zabeležila, ali štrajk glađu je ipak uterivao u kompromis elite sa stranom koja se bori za svoja prava.

Ali, nedavno (pre tridesetak godina) se dogodio jedan presedan. Britanska premijerka Margaret Tačer, zvana Čelična ledi, prilikom štrajka glađu grupe irskih robijaša, zbog borbe za slobodnu državu Severnu Irsku, nije pristala ni na kakve pregovore, a još manje kompromise.

U tome je ostala dosledna, što je uzročilo smrti nekolikim štrajkačima.

Od tada institucija štrajka glađu je ozbiljno uzdrmana. Pređena je ona linija veroispovestnog zaveta prema čovekoljublju.

Ne znam da li je Margaret Tačer bila u konfuziji sa ličnom savešću. Ta tajna je otišla sa njom u grob.

Kruna je bila odredila da bude pompezno sahranjena o „državnom trošku“ (među bivšim premijerima ta čast je poslednji put pripala Čerčilu).

Međutim, od tada svim političarima na vlasti, mentalno je izbrisan svaki prigovor savesti, te su danas upuštanja u ovakav vid protesta unapred osuđena na neuspeh, odnosno na smrtni ishod ili prekid štrajka bez postignutih ciljeva.

Stoga molim političare i ostale borce za čovečnost koji pretenduju na demokratsko osvajanje slobode i prava na participaciju u vlasti, ubuduće, ovaj vid borbe ne primenjuju, jer to više ne pripada humanističkim načelima savesti. Definitivno posle Margaret Tačer.

Autor je istoričar umetnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.