Političari nameću identitet

Ovu vest naglašavam zato što sam uočio da je profesorovo mišljenje „da je nacionalna homogenizacija prepreka u razvoju demokratskog društva, koje treba da se temelji na građanskim pravima i jednakosti“ i danas aktuelno. Da se podsetimo, Životić je za vreme Tita, takođe govorio da je klasna homogenizacija u svrhu političkog monopola SKJ pogrešna. Tada je izgubio posao na fakultetu. U vašem listu sam pročitao dramatično svedočenje Borke Pavićević, da je profesor, inače jedan od utemeljivača Beogradskog kruga, bio direktna žrtva sirovog srpskog nacionalizma, kada ga je jedna žena 5. avgusta 1995. godine, na dan hrvatske „Oluje“, na Obilićem vencu, pljunula i rekla mu „izdajniče“! Posle toga, uveče, profesor je doživeo srčani udar, a nešto kasnije i ostavio nas.

Otkrivanje istine, pre toga prekrivene snažnom kamufliranom propagandnom koprenom, je blagodet za društvo. Istinu u tekstu, u Mostu Radija Slobodna Evropa „O identitetu Srba u BiH“ (Danas 3-4. II 2018) izneo je Srđan Puhalo, socijalni psiholog iz Balja Luke, kojom prilikom je izjavio:

„Političari daju sebi za pravo da nam nameću identitete. Oni svoje politike zasnivaju na nametanju identiteta, oni nas prave onakvim kakvim oni žele da budemo. Milorad Dodik prije petnaestak godina uopšte nije imao problema s nazivom bosanski Srbi, upravo je on bio oponent onima koje su tvrdili da nismo bosanski Srbi. NJegova sadašnja metamorfoza pokazuje da je pitanje identiteta kod nas političko pitanje, a ne stvar pojedinca i njegovih osjećanja. Srbi, Hrvati i Bošnjaci koji žive u istoj zemlji bliži su jedni drugima i više liče jedni na druge, jer su vjekovima živjeli zajedno. Međutim, kad se razlike koje postoje između Srba, Hrvata i Bošnjaka potenciraju, kada im se daje na značaju, onda one postaju nešto što je nepremostivo. A to se radi posljednjih 30 godina. Te razlike su se devedesetih godina morale dići na kvadrat da bismo prepoznali neprijatelja, nekoga protiv koga se moramo boriti.“

U mnogo slučajeva sam se uverio da Danas objavljivanjem značajnih tekstova novinara i izjava znamenitih ličnosti otrežnjuje, tera na promišljanje i otvara prostor za kritičku reč. Kao primer navešću dva mišljenja isto o nacionalizmu – reči Milivoja Bešlina, naučnog saradnika na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu i Jovana Cvijića, geografa i istaknutog intelektualca Srbije s početka dvadesetog veka.

Milivoj Bešlin: „Cena koju smo kao društvo, ali i ceo region platili zbog politike funkcionalizovanja Srba van Srbije od strane režima u Beogradu 90-ih godina, bila je previsoka. Svaki pokušaj Srbije da stavi pod patronat Srbe u regionu i da se predstavi kao njihov „zaštitnik“ neminovno destabilizuje ceo region, jer su u pozadini neugasle teritorijalne pretenzije prema susedima. Poruka svake vlasti u Beogradu koja bi htela stabilnost u regionu, morala bi biti da Srbi u BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji itd. svoje probleme rešavaju u Sarajevu, Zagrebu, Podgorici ili Skoplju. Pokušaji Beograda da ih „štiti“ i „zastupa“ u ovim suverenim i susednim državama, je čist nacionalizam iz koga proizlaze teritorijalne aspiracije prema susedima, koje nužno bivaju uzrokom sukoba.“

Jovan Cvijić: „Pravo nacionalno osećanje ne sme da bude osećanje mržnje prema drugim narodima, zatim ne sme da bude precenjivanje svoje vrednosti i svojih prava, a potcenjivanje osobina i prava drugih naroda“.

Ova mišljenja su aktuelna zbog planiranog donošenja Deklaracije o zaštiti srpskog naroda, koju će, kako je to planirano, usvojiti skupštine Srbije i RS, čije će odredbe biti obavezujuće a njeno kršenje sankcionisano. Da li će njeno donošenje, kao vid snažnije nacionalne homogenizacije Srba, značiti osvajanje nove slobode ili čin sužavanja slobode izražavanja i umetničkog stvaralaštva, kao i sputavanja političkog i svakog pluralizma mišljenja, vreme će pokazati.

Autor je politikolog iz Nove Varoši