Foto: Stanislav Milojković
U tramvaju broj 9 pogled mi pada na poster sa likom žene na čijoj glavi je deset štapina dinamita iz kojih štrče fitilji. Ruka sa upaljenom šibicom pali jedan od fitilja.
Nešto niže se može pročitati tekst koji reklamira medikament protiv stresa. Kakve asocijacije može da proizvede pomenuta reklama, da li se ona po svojoj likovnoj ili tekstualnoj kreativnosti nekome dopada ili ne, da li se može smatrati neumesnom, potpuno je nebitno.
I najžešćem kritičaru ove poruke mora da bude jasno da autor reklame nije neko ko promoviše raznošenje glava dinamitom ženama koje pate od stresa, već nudi – lek.
Kontekst i namera neodvojivi su od poruke za koju nema sumnje da je, bez obzira na stilsku figuru u tekstu ili vizuelizaciji, dobronamerna.
Da bi se shvatile ovakve poruke treba i sam biti dobronameran i, naravno, obrazovan i inteligentan.
Panika koja je zahvatila politički vrh zemlje zbog dve naslovne strane sa fotografijom (NIN) i karikaturom (Danas), definitivno ilustruje nesposobnost snalaženja sadašnjeg režima sa samim sobom, sa javnošću, sa relacijama koje iz određenih statusa proizilaze.
Paničari nisu u stanju da shvate da je snajper ispred sebe stavio sam Aleksandra Vučić, tolerišući nezakonite radnje koje je njegov omiljeni ministar omogućio svom ocu i podržavajući maltretiranje uzbunjivača Obradovića, koji je te nezakonitosti obelodanio.
Pošto je u centru pažnje prodaja oružja, i malom detetu je jasno da je snajper metafora, koja asocira na malverzacije sa oružjem, a ne sprava koja treba nekom konkretnom da nanese zlo. Mogla je da bude prikazana mina ili tenk svojevremeno stavljen kod stadiona Crvene zvezde. Da su nezakonitosti otkrivene u prehrambenoj industriji, ispred Vučića bi verovano bila piškota ili kifla.
U prenaglašenoj reakciji glasnogovornika vlasti insinuira se na smrtnoj opasnosti po predsednika države, a time i po samu državu, jer, naravno, država to je on! Koliko su ovakve reakcije zrele ilustruje i poznata misao koja se pripisuje Luju IX, a koju je on, kako se tvrdi, izrekao kada je imao šesnaest godina.
Kada ministri Stefanović i Vulin na konferencijama za štampu gromoglasno brane predsednika i napadaju medije, a Orlić na sednici Skupštine grada maše naslovnom stranom NIN-a optužujući ga za targetiranje, predstavnici najviše vlasti očigledno nemaju u vidu da čine nešto što je suprotno iskustvu savremene Evrope pa i duhu domaćih zakona kada je u pitanju relacija političari – mediji.
Već petnaest godina u Evropi postoji dokument koji određuje pravila „slobode političke rasprave u medijima“ koji govori o tome da se nosioci javnih funkcija, pa i oni najviši, mogu prikazivati u negativnom svetlu, da su humor i satira u odnosu na njih dopušteni, da su žestoka kritika, pa i provokacije nešto što se od medija očekuje.
Naš Zakon o javnom informisanju i medijima prihvata ovakvu logiku i kaže da nosioci javnih funkcija treba da trpe pomenuti odnos medija prema njima. Evropska konvencija o ljudskim pravima još jače sublimira iskustvo demokratskih društava u odnosu na ovo pitanje. Ističući slobodan protok informacija i slobodu izražavanja kao jedno od osnovnih ljudskih prava, Konvencija naglašava da ovi procesi treba da budu oslobođeniji „mešanja javne vlasti“.
Dakle, sloboda kritike i one najžešće, javni nadzor nad nosiocima političkih funkcija, a bez mešanja javne vlasti, to je standard.
Zašto?
Niko se nije rodio kao predsednik, premijer ili ministar. Sve su funkcije izborne, a ne nasledne. U vremenu kada švedski kralj plaća kaznu za prekoračenje brzine na autoputu, što znači da ni krunisane glave nisu iznad zakona, izborni funkcioneri moraju da budu svesni da će svakodnevno biti pod lupom javnosti.
Sami su aplicirali za poverenje građana, svojevoljno su učestvovali u izbornim utakmicama. NJihova mogućnost uticanja na političke odluke, zakone i njihovo ostvarivanje, neuporedivo je veća nego običnih građana. Ta moć se ispoljava na dnevnom nivou, dok građani participiraju samo učešćem u izborima i po nekim protestom na koji se vlast u najvećoj meri oglušuje. Ako građanin Aleksandar Vučić ima problem sa eventualnom povredom nekog njegovog prava u sferi medija, ima na raspolaganje odgovor i ispravku, pa ako baš želi i građansku parnicu.
Bučna, institucionalna odbrana od strane predstavnika javne vlasti njegovog lika i dela, nonsens je u evropskim razmerama, a eho te odbrane u prljavoj kvazitabloidnoj štampi, dokaz je niskog nivoa naše medijske svesti i kulture javnog komuniciranja.
NIN i Danas rade ono što je uloga medija u demokratskim društvima, a oni koji ih napadaju nastavljaju, u demokratskom svetu, u velikoj meri napuštenu ulogu apologeta i poltrona. Uostalom, kome je pretežak teret javne funkcije, neka ga skine sam!
Autor je profesor FPN u penziji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
