Politička evolucija u Srbiji

Vučićeva dijalektika vladavina paralelne stvarnosti opstaje u svetu krize i licemerja, u predvečerje hladnog rata Istoka i Zapada. Srbijanska politička vrhuška se za sada ipak kako-tako opire unutrašnjim, opozicionim, ali i međunarodnim pritiscima. U miljeu krupnih afera.

Pandemija je pokazala – a osobito vakcinalni sindrom – da globalne planetarne podele i sukobi idu na ruku Vučićevoj šahovskoj politici ulagivanja, „pomirenja i saradnje“, igranja varijante „četiri skakača“, kobajagi okrenutosti ka sve strane sveta. A, uistinu, interno, Srbija nije osetno odmakla od oligarhijskog, iskrivljenog kapitalizma sa kvazi socijalističkim zaleđem i primesama, obilato posutog nacionalizmom sa dubokim, decenijskim radikalskim korenima. Sve to u senci neraspetljane dvostruke, kumulativne nesrećne jugoslovenske prošlosti, u prvom redu ratova i kulta ličnosti.

Stoga, gospodo – antivučićevci, da biste nadvladali Vučića i njegovu kamarilu, morali biste da nađete način da za svoju ideologiju i ideje – ako ih uopšte imate – pridobijete većinu ovdašnjih građana, kritičnu narodnu masu. Da im u tom cilju nešto valjano i novo ponudite, opipljivo i održivo – posao, znatno viši životni standard, svekoliku sigurnost, jasniju budućnost, održivi razvoj…

Da budete jedinstveni, veštiji i taktičniji od Njega, s više smisla za suptilnu psihologiju ovdašnjeg sluđenog naroda. Da budete pametniji, mudriji, da više i ozbiljnije radite – naročito na terenu – i to na što više punktova.

Da ekstremizam, pa i vaše apsolutne istine, moral i pravdu malko ostavite za „drugo poluvreme“. Jer, narod uglavnom ne voli suviše ispravne, one iole „perfektne“ (posebno pojedince koji se takvima samo prikazuju) – s obzirom da svako polazi od sebe, od sopstvenih slabosti i „grehova“ koje ne želi da prekomerno otkriva, niti da se upoređuje sa mnogo uspešnijima. Da budete bolje organizovani od aktuelne pozicije, da ne štedite na marketingu.

Da se nipošto ne razumećete novcem i titulama. Da se odreknete sitnih pakosti, sebičnosti i pohlepe za vlašću.

Da nađete odane saveznike u institucijama i vladajućoj strukturi. Da ne prezate da se sami žrtvujete za generacije koje dolaze, da ne bi najbolji od njih u inostranstvo prelazili.

Da po svaku cenu dugoročno uspostavljate „kopče“ sa ključnim međunarodnim faktorima – a i njima, opet, zauzvrat treba nešto obećati, pa i zbiljski pružiti.

Svojski prionite na izradu normativnih projekata koji će biti suštinski drugačiji, bolji, realniji, demokratičniji i savremeniji od danas postojećih: pre svega ponudite svež tekst Ustava, pa, primerice – Zakona o visokom školstvu, pravosudnih zakona… Uostalom, demokratski poredak se na kraju krajeva svodi na raspodelu i ravnotežu moći, kao i na dosledne i harmonične procedure u ostvarivanju legitimnih društvenih vrednosti, na pokretljivu stabilnost i rastuće blagostanje.

U dogledno vreme, teško je zamislivo političko vladanje Srbijom bez kohabitacije, pa i koalicije sa osvešćenim delovima aktuelne pozicije.

Niti ima koristi od nipodaštavajućih stavova – karikiranja šta ko jede, kako spolja izgleda, miriše i jezički se izražava! – niti od salonskih jadikovki i navodnih „slavskih“ reformističkih dubioznih predloga. Naime, „oni“ su takođe „mi“, samo malo i privremeno prima facie nepomirljivo različiti, iako duboko ogrezli u bahatosti i zaslepljenosti.

Pa šta god ko mislio, nema sada i ovde izglednije alternative od razgovora sa sve slabijim (i unutar njegovog bloka, i na internacionalnoj ravni) Vučićem, kao i onima njemu trenutno bliskim (koji bi i sami da mu što pre vide leđa). Što važi i za optimalne unutarsrpske dogovore oko KiM, pre definitivnog raspleta tog čvora na međunarodnoj sceni.

„Glumci nauče da izražavaju osećanja koja sami ne osećaju“ (Sali Runi).

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu