Foto: FoNet/Zoran MrđaZbog toga što su građani veoma često uočavali da lica kojima su poveravali da na određeno vreme upravljaju Srbijom i njenim resursima odmah počnu da se štetočinski ponašaju jer umisle da su „dobila pravo i obavezu da za svog mandata treba trajno da reše sve istorijske, tekuće i buduće razvojne probleme nacije“, smisli su maksimu koju su im upućivali na startu – „ne trudite se previše i ne budite tvrdoglavi, jer nijedan majčin sin/kći nije niti ćete vi uspeti da obavite sve državne poslove, već ćete delujući tako od naše zajedničke imovine napraviti pustinju“!
Razlog za ovakve narodne proglase namenjene onima kojima su poveravali upravljanje zajedničkim dobrima je, verovatno, to što su se „veliki i natčovečanski trudovi“ upravljača mahom završavali „pobačajima“ i nizom zloupotreba sa neispravljivim populaciono-ekološko-ekomomsko-moralnim posledicama po buduće generacije.
Stariji sugrađani su kao prilog tim proglasima dodavali neposredno pre preuzimanja vlasti i – „da znaš sinko/ćero, svi koji su te podržavali i pomagali da se upeneš na tron, biće tu i kada budeš silazio/silazila sa njega“.
Nažalost, na nesreću građana, većina srpskih vladalaca nije se držala mudrosti koju su im dobronamerni sunarodnici upućivali, pa su zato, uglavnom, neslavno završavali svoje umišljene mesijanske uloge.
S druge strane, građani razvijenih i bogatih država su striktno pazili da njihove vladaoce ne obuzmu prejaki „mesijanski porivi“, pa su izgradili stabilane političke sisteme koji takva ponašanja ne dopuštaju. Jer se „vladalačko mesijansko ludilo“ lako „lepi“ za svakog, nezavisno od toga kojoj naciji vladalac pripada.
Ti politički sistemi ne dopuštaju vlastohlepnicima: da mogu da perjaju javnom scenom duže od dva mandata; da otimaju pravo novim generacijama da u narednim godinama odlučuju o uređivanju životnog ambijenta po svojoj meri i potrebama; da ruše i rastaču ono što su prethodne generacije gradile saglasno tadašnjoj estetici i potrebama, i posebno da ne jurcajući javnom scenom kao muve bez glava za sebe i „ljude od poverenja“ otimaju, ne samo od svoje generacije, nego i od budućih naraštaja, kapital i prirodna bogatstva i da ostavljaju državu u ogromnim dugovima.
No kod nas je, isuviše često, sve drugačije. Jer razni „lažni carevi šćepani mali“, i violentni „politički misionari“ koje povremene „društvene poplave“ izbace u prvi plan, a da njihovi predci, pa i oni sami, nisu uspeli ni da se čestito okupaju u bilo kojem dubljem srbijanskom privrednom i društvenom kolovratu, ni da se dokažu u stvaranju demokratske države, ni u kreiranju smernog i viteškog društvenog ponašanja, ni u…, svojim neodgovornim činjenjem stimulišu rasparčavanje državne teritorije, afirmišu raslojavanje društva i nastoje da po „sniženim cenama“ i po kratkom postupku rasprodaju najveća nadzemna i podzemna blaga netaknute prirode naše Srbijice.
,Autor je redovni član Akademije inženjerskih nauka Srbije
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
