Politički relativizam

Aleksej Kišjuhas Ričard Dokins je, misleći na letenje avionima, umeo napisati: „Pokažite mi kulturnog relativistu na visini od devet hiljada metara i ja ću vam pokazati licemera.“ Pojednostavljeno rečeno, kulturni relativizam neretko implicira i moralni relativizam, odnosno ideju kako su svi kulturološki doprinosi međusobno jednaki, te jednako vredni. Zvuči kul, ali nije. Jer, određena kulturološka uverenja, vrednosti i prakse doprinela su nečem korisnom (recimo, razvoju nauke, a samim tim i aviona), a neka jednostavno nisu. Avioni su pravljeni po naučnim principima, i kao takvi, oni rade. Ako bi bili pravljeni po principima mita o Dedalu i Ikaru ili kultovima „tovara“ po Melaneziji – nikada ne bi poleteli, ispravno veli Dokins. Neke kulturološke orijentacije prosto su uspešnije, korisnije i lagodnije od ostalih. Običaj sakaćenja ženskih genitalija među pojedinim narodima u Somaliji nema jednaku (ne)moralnu težinu od običaja neupadanja u reč u Evropi. Nisu svi običaji, vrednosti i verovanja isti, ma koliko politički korektne fraze o tolerantnosti i poštovanju različitih kultura milovale uši.
Tradicija kulturnog relativizma kao da se vrlo uspešno primila u političkom životu Srbije. Ponajpre jer se određene užasne prakse i pojedinci koji stoje iza njih uspešno tumače kao legitimni demokratski politički stav. U kontekstu bledo mlade demokratije, političke elite priučene po NVO instant-seminarima isuviše bukvalno tumače isprazne fraze o pravu na mišljenje i političkoj toleranciji. Ili, što je još češće, iz ove veoma važne demokratske tekovine, izvlače zaključke koji ne slede. Jer, samo zato što jeste i mora biti dopušteno misliti sve i svašta – ne znači da je sve i svašta što se misli dobro. Posedovanje (veoma značajnog) prava na sopstveno političko mišljenje je jedno. Nešto sasvim drugo je (zlo)misao da je zbog toga svako političko mišljenje jednako vredno. Ovo je osnovna non sequitur pogreška koja se iznova i iznova ponavlja od političkih TV-duela do raspravljanja o muzičkim ukusima.
Stvar oko Ratka Mladića i memorabilija koje ga prate – bedževa, majica, plakata, grafita i odnedavno fiktivnih naziva ulica – za ovo je verovatno najindikativnija od svih. Potpuno je tačno da treba biti dozvoljeno da pojedinci i grupe Ratka Mladića doživljavaju kako god hoće – kao patriotu, heroja, čudotvorca, novog mesiju, vanzemaljca, svejedno. Kao i da o Srebrenici imaju politički i moralni stav kakav god – da je taj užas bio odbrana, oslobođenje, svetska zavera, masovno samoubistvo, šta već. Međutim, ovo značajno pravo na autonomiju mišljenja istovremeno ne znači da je svako mišljenje o tome svemu jednako dobro, istinito i značajno. Određeno mišljenje sa sobom nosi određenu političku i etičku poziciju, i s pravom govori nešto o nosiocu tog i takvog mišljenja. Ja moram imati pravo na to da mislim da se Sunce vrti oko Zemlje, a ne obrnuto. Ali, ovaj će stav reći nešto (ružno) o meni, barem u društvu astronoma. Moguće je (moći) misliti kako su Adolf Ajhman i Hajnrih Himler bili simpatični oficiri. Ali, ovo će mišljenje s odličnim razlogom njegovom nosiocu obezbediti gnušanje i prezir među normalnim, pristojnim i dobronamernim ljudima. Isto mora biti i sa Ratkom Mladićem. Neko može misliti da je masovni ubica civila heroj, ali taj se ne može „vaditi“ na to da je svako mišljenje dozvoljeno. Ono jeste dozvoljeno, ali ne i jednako vredno(vano). Politički, moralno, kako god. Pravo na politički stav je jedno, a relativizam prema kojem je svaki politički stav jednako vredan nešto je sasvim drugo: odlika moralnosti ranga jednog mikroorganizma. Odličnost dugo vojevane borbe za slobodu mišljenja ne govori o tome da (li) je svako mišljenje dobro. Jedno ne sledi iz drugog. Jednostavno nije i ne sme biti tačno da svako mišljenje zaslužuje poštovanje samo zato što se na njega mora imati pravo.