Političko šibicarenje vojnim rokom

Naime, nakon pažljivo realizovanog ispitivanja javnog mnjenja, političari po pravilu nominuju teme koje su pre toga definisali sami građani, kreiraju problem i nakon polemike i javno suprotstavljenih stavova, nameću sebe kao jedinog „vizionara“ koji rešava probleme nacije. I naravno ostvaruju kod dela naroda direktni benefit u procentima sopstvenog rejtinga.

Upravo takav slučaj nam se ponavlja sa predlogom uvođenja obaveznog služenja vojnog roka. Istine radi, obustavljanje obaveznog služenja vojnog roka bio je rezultat opredeljenja državnog rukovodstva za profesionalizaciju VS, shodno procenama globalnih i regionalnih uticaja i društvenih okolnosti u Srbiji. Činjenica da obaveza nije nikad bila ukinuta ukazuje na svest o mogućoj potrebi da se ista „odmrzne“, zavisno od ukazane potrebe i raspoloživih materijalnih mogućnosti države. To znači da ukoliko postoje indikatori koji ukazuju na nužnost ponovnog aktiviranja obaveze, nepotrebna je medijska kampanja sa sumnjivim istraživanjima i spinovima naprednih jastrebova.

Međutim, čak ni nedavno generisani nacrti Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane ne daju nam nikakve indikatore koji bi zahtevali povećanje operativnih sposobnosti VS. Upravo suprotno, unapređenje sposobnosti VS je u direktnoj koliziji sa javno oglašenom prodajom 30 tenkova T-55 kod koje ništa nije jasno osim posredničke provizije naprednom dileru. I kada bi se ukazale bezbednosne pretnje na koje Srbija mora da odgovori, državni organi su isključivo nadležni i ovlašćeni da preduzimaju mere kojima se štite nacionalni interesi. I to bez medijske kampanje i bez manipulisanja sa zabrinutošću glasačkog tela o vlastitoj egzistenciji, a sad i o budućnosti dece. Političari moraju znati da će bez eksplicitne transparentnosti, kako bezbednosnih pretnji, tako i finansijskih pokazatelja, samo pomoći mladima u odluci da napuštaju ovu zemlju u potrazi za bezbednijim okruženjem.

Bez obzira na sve urađeno u domenu strateško-doktrinarnog, normativno-pravnog i organizacionog uređenja sistema odbrane, interesantno je da stručna javnost i „nezavisni“ vojni analitičari ne postavljaju pitanja aktuelnom rukovodstvu sistema odbrane, poput: Zašto MO i VS više nisu poželjan poslodavac? Zašto, u proteklih šest godina, nisu stvoreni uslovi za usvajanje i primenu funkcionalnih doktrina izrađenih 2009. godine, čime bi se uspostavila adekvatna kadrovska „piramida“ i predvidiva karijera? Zašto nisu dislocirane nadležnosti, time i ovlašćenja, kako bi GŠ imao više uticaja na personalnu, vojno-stručnu i drugu problematiku? Zašto nije operacionalizovan koncept aktivne rezerve? Zašto je zapostavljena obuka pasivne rezerve? Zašto sistem logističke podrške VS i drugih snaga i subjekata odbrane još nije funkcionalan? Zašto sada nema novca za elementarne potrebe pripadnika VS, a ima za formiranje konjičkog voda? Na kraju, ukoliko zaključci analiza bezbednosti države i mogućnosti odbrane ukazuju na izmenjene okolnosti, zašto resorno ministarstvo ne predloži Vladi i „vrhovnom komandantu“ formiranje još vidovskih i rodovskih jedinica, kao i povećanje plana uputa regruta koji se prijave na dobrovoljno služenje vojnog roka, ukoliko već vlada veliko interesovanje mladih, kako se često ističe. Mnogi bi u sistemu odbrane trebalo da znaju odgovor jer su učestvovali i sami u procesu reorganizacije, a posle 2012. godine su zadržali odgovorne pozicije.

Očigledno, niko od aktuelnih partijskih poltrona ne ulazi u problematiku bezbednosnih izazova, niti ga zanimaju nacionalni interesi, već isključivo sinekure poput ambasadora ili članstva u nadzornim odborima. Mislim da bi javnost interesovalo na primer ko je tvorac ideje o formiranju konjičke jedinice gde se u formaciju uvode dreseri konja, potkivači i druge specijalnosti od „posebnog značaja“ za operativne sposobnosti VS. Istovremeno se pravilnikom ministra odbrane „reguliše“ da oficiri koji lete ili rade sa ubojnim sredstvima i rizikuju život (čak i u miru) imaju niže platne grupe od kolega budućih konjanika sa istim činom. A problem održavanja štala verovatno bi se rešio vojnicima na redovnom odsluženju vojnog roka.

Nažalost, svedoci smo partijskog interesa koji sprečava usvajanje Strategije spoljne politike i time definisanje spoljnopolitičkih ciljeva i prioriteta. Umesto da takva Strategija bude polazna tačka za evaluaciju rada političkog establišmenta, narodu ostaje samo retorika političke elite koja na dnevnom nivou menja nacionalne interese Srbije. Na taj način možemo shvatiti i regionalnu tabloidnu trku u naoružanju koja isključivo služi političarima za koheziju vlastitog biračkog tela. Prava istina je da niti jedna država Zapadnog Balkana ne predstavlja relevantan vojni faktor i nema materijalne mogućnosti da to uskoro i postane. Posebno ne u tehničko-tehnološkom aspektu.

Proklamovana vojna neutralnost će u Srbiji biti održiva u onom trenutku kada nametnemo poverenje u regionu kao sistem vrednosti, i to pre svega u bezbednosnom kontekstu. Međutim, političarima je očigledno cilj da se nabavkom polovnog, tehnološki zastarelog naoružanja, kao i uspostavljanjem obaveznog služenja vojnog roka nametnemo kao vojna sila u regionu. Time sasvim sigurno ne doprinosimo uspostavljanju međusobnog poverenja, ali ni međunarodnog prihvatanja neutralnog statusa Srbije.

S obzirom da su u Srbiji uspostavljeni mehanizmi politike rodne ravnopravnosti u upravljanju sektorom bezbednosti, građani bi trebalo da znaju da li bi i žene bile obuhvaćene obaveznim služenjem vojnog roka. Naime, rodno osetljivo postupanje bi trebalo da spreči bilo kakvu rodnu diskriminaciju, kako žena, tako i muškaraca. Specifikaciju analize troškova uvođenja vojnog roka bi trebalo da bude transparentna i da prezentuje javnosti sve stavke za koje se pokaže interes. Negativan primer predstavlja prezentacija troškova vojne parade 2014. godine kada je Gašić kao troškove izneo samo jednu stavku – gorivo.

Kada se od strane poslanika SNS-a, a u cilju uspostavljanja obaveznog služenja vojnog roka, potencira „predimenzioniranost civilne kontrole nad vojskom“, trebalo bi svi da znamo da to predstavlja direktno ugrožavanje demokratske kontrole oružanih snaga. Između ostalog i zbog toga građani među najveće unutrašnje pretnje percipiraju ponašanje političara. Jer neodgovorno ponašanje političara predstavlja dugoročno najveću pretnju stabilnosti zemlje. A „strateško promišljanje“ o uvođenju vojnog roka koje za cilj ima skretanje pažnje javnosti sa gorućih društvenih i državnih problema, jeste upravo neodgovorno ponašanje političara.