Politika, fakcija i fikcija

Svojevrsna akumulacija priča i narativizacija života posredstvom tradicionalnih štampanih i elektronskih medija, a sve više i posredstvom novih medija (internet i mobilna telefonija), doprinele su „fikcionalizaciji stvarnosti“ i brisanju granica između onog što „jeste“ i što bi „moglo da bude“.

I politički proces u takvom okruženju neretko poprima dimenzije rijaliti šoua, on biva pred televizijskim kamerama insceniran, teatralizovan, spektakularizovan, na imaginarnoj sceni se prati ponašanje glavnih junaka (vodećih “političara zvezda“) u različitim situacijama koje doprinose stvaranju njihovog pozitivnog publiciteta.

Vanredne konferencije za medije i fikcionalizacija političkog procesa

Vanredne konferencije za medije postale su jedan od “komunikacionih kanala“ posredstvom kojih se predsednik Vučić relativno često obraća javnosti. Povod za njihovo održavanje su događaji koji iz određenih razloga iskoračuju iz domena dnevnopolitičkih dešavanja, a kojima on pridaje posebnu važnost.

Oni se najčešće tiču krupnih državnih pitanja kao što su: bezbednost države i građana, pretnje miru i stabilnosti u državi i regionu, ekonomske reforme i realizovani infrastrukturni projekti, borba protiv mafije i organizovanog kriminala, suđenje haškim optuženicima i ratnim zločincima, otkrivanje pokušaja državnog udara i atentata; ili vanrednih događaja i vremenskih nepogoda, poput pada vojnog helikoptera u akciji spasavanja bolesne bebe, spasavanja zavejanih putnika u Feketiću, poplava u Srbiji itd.

NJegovi politički govori i javni nastupi u okviru ovih konferencija pažljivo su osmišljeni i režirani, i predstavljaju svojevrstan dramski, političko-scenski performans sa izraženim manipulativnim i propagandnim svojstvima.

Očigledno je da predsednik Vučić spinovanje, demonizovanje političkih protivnika i neistomišljenika, iznošenje lažnih informacija, fikcionalizaciju političkog procesa i inscenaciju sukoba posredstvom razvijenih narativa sa melodramatskim emotivnim nabojem, smatra dopuštenim sredstvima u politici, štaviše neizbežnim.

On to postiže angažovanjem posebnih misaonih i retoričkih mehanizama, zasnovanih na radu mašte i upotrebom erističkih figura (izvod do apsurda, prolepsa, proširivanje tvrdnji odsutnih, i neretko imaginarnih protivnika i sužavanje sopstvene tvrdnje, antimetabola, zamena teza, preuzimanje uloge žrtve koje se smenjuje sa naglim prelaženjem u napad, iznošenje brojki i statističkih podataka o navodnom ekonomskom napredovanju u maniru socijalističkih “novogovora“ i dr.).

Valja se s tim u vezi prisetiti i misli Hane Arent, koja smatra da se istinitost nikada nije ubrajala u političke vrline, dok je laž uvek važila kao dopušteno sredstvo u politici.

Arhetip o mitskom junaku koji pobeđuje zmaja i sile mraka

Ono što je zajedničko većini Vučićevih govora na vanrednim konferencijama za medije, bilo da se tiču pokušaja “atentata“ ili “državnih udara“, ili ostalih “vanrednih“ događaja, jeste stvaranje arhetipa junaka, koji se kao u bajkama bori i pobeđuje zmaja. On ne mari za svoj život, pravičan je i hrabar, iznad svega požrtvovan i spreman da se stavi u službu opšteg dobra. Ovaj arhetip u drugačijem kontekstu možemo uočiti i u antičkim dramama i u biblijskoj tradiciji i kod Šekspirovih junaka.

„Pozitivni junak“ bori se protiv nepravde i zlih, često tajanstvenih i nevidljivih sila koje su se protiv njega i njegovih bližnjih zaverile. Iako je on objektivno slabiji, na njegovoj strani je pravda, a njegova hrabrost i neustrašivost su tolike da će on ipak uspeti da pobedi.

Predsednik Vučić se poput ovih junaka u svojim medijski insceniranim sukobima i govorima koji obiluju patetikom, “bori“ sa imaginarnim i stvarnim neprijateljima, a neretko i sa drskim novinarima. Tu su brojne “sile mraka“ predvođene opozicijom, atentatorima, mafijom, agentima CIE i MI6, Balijama iz Potočara, Šiptarima, Ustašama, Amerikancima i Rusima ali i podmuklim neprijateljima iz sopstvenih redova.

Ali sve to građani vide, i to narod zna i zato saosećaju sa njihovim mitskim-rijaliti šou junakom. Saosećaju sa njim, navijaju za njega da pobedi i glasaju za njega u krajnjem ishodu. U tom narativu i arhetipu, on je običan, krhki čovek i nije “natčovek“. Ponekad je nesiguran, ponekad ne zna pravi put, često traži odgovor, iako su pitanja koja postavlja retorička. Podnosi veliki teret, pokazuje emocije, ljuti se, plače kad je potresen, preznojava se, briše lice maramicom, masira čelo kad je umoran, gura ruke u džepove, dodiruje prstom sredinu naočara i vraća ih gde im je mesto.

Razvoj industrije spinovanja doveo je do institucionalizovanih oblika upravljanja utiscima i promocije politike posredstvom masmedija. Istinitost i objektivnost u takvom okruženju sve češće ustupaju mesto manipulativnosti i svetu privida, izmišljenim ili poluizmišljenim pričama i spinovima. Ukoliko se ne podvrgnu preispitivanju i refleksiji, oni postaju surogat stvarnosti i poseban oblik manipulisanja javnim mnjenjem.

Rezultat procesa “spinovanja javnosti“ i “medijskog mitotvorstva“ koji u Srbiji traju bezmalo decenijama, jeste kao i u državama savremenih liberalnih demokratija, politika vođena istraživanjima javnog mnjenja kao igra obmane koja je posvećena skretanju pažnje i zabavljanju masa kroz ambijent političkog rijaliti šoua i medijskog spektakla.

Autor je vanredni profesor na Fakultetu pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu