Politika humanitarne katastrofe

„Humanitarne katastrofe“ veoma često izaziva priroda, ali neće biti da je sever Kosova pogođen zemljotresom, požarom, poplavom ili cunamijem. Preostaje nam, dakle, ljudski faktor, ali ova je stvar isuviše velika da bi bila posledica nečije nebrige ili nepažnje: „humanitarna katastrofa“ ove vrste ne deluje kao greška u sistemu, nego kao sistem sam, kao njegov logičan i neizbežan proizvod. To znači da je ljudski faktor zapravo politički faktor, a da je stanje nalik na postapokaliptične prizore kakvo je ovih dana viđeno na terenu ništa drugo nego neposredna posledica određenih političkih procesa.

Kome je, dakle, u interesu ovo međusobno nadgornjavanje političkih elita preko iscrpljivanja i sluđivanja građana-talaca? I gde je ovaj lanac međusobno uslovljenih ucena uopšte počeo, a na kojoj tački se može i mora prkinuti? Priština je uvela nerazumne i na svaki način neproporcionalne takse za robu iz Srbije, isfrustrirana permanentnim miniranjem bilo kakve afirmacije kosovske državnosti (a bilo je tako primamljivo iz sigurnosti beogradskih salona samodopadno seiriti nad, na primer, neulaskom Kosova u Interpol); Beograd je na to odgovorio poturanjem kosovskih Srba kao nevoljnih „manekena“ nesreće, kao svojih piona ili aduta u jednoj gruboj igri u kojoj se figure lako lome. Od tada do danas, spirala kvazipolitičkog ludila ne prestaje da radi, i ne vidi joj se kraj.

Ništa što smo ovih dana čuli od Aleksandra Vučića, premijerke Ane Brnabić ili bilo kojeg drugog aktera ne uliva poverenje niti nadu da Beograd namerava da odustane od politike upotrebe kosovskih Srba za držanje Kosova u šaci, sprovođene preko lokalnih polupodzemnih struktura na severu Kosova, Eldoradu za svakojake finansijski lukrativne a politički toksične mahinacije. Što se kosovskih vlasti tiče, njima se čini da imaju svo vreme sveta da drže Beograd na tihoj vatri oko taksi, a to što je Beograd sever Kosova postavio kao svoj živi ljudski štit, naposletku nije njihov problem. U svemu tome, kako god pogledate, sadržano je nepodnošljivo mnogo političkog cinizma, ali izgleda da niko nema suštinski problem s ovom vrstom grubih „balkanskih pravila“.

Kada osnovne ljudske potrebe postanu kolateralna žrtva političkog nadmetanja, „državotvornih“ ili „državobranilačkih“ ambicija, nacionalnih ponosa i sujeta i tome sličnog, to je najpouzdaniji mogući znak da se ide ka nekoj velikoj nesreći. Tako je na postjugoslovenskom Balkanu već nekoliko decenija, u najmanju ruku od čuvenog „bojkota slovenačke robe“ iz vremena uspona Slobodana Miloševića na vlast.

Kada hleb, mleko ili lek umesto svoje izvorne vrednosti kao jedino važnog postanu puki nosioci etikete o podobnom nacionalnom poreklu i simboličko oružje u nadmetanju dveju ili više izvitoperenih „volja za moć“, to je poslednje upozorenje da je politika izdala svoju izvornu misiju uspostavljanja preduslova i konteksta za normalan ljudski život, i postala neposredna, delatna smetnja njegovom odvijanju; politika tada postaje vrlo ubojito oružje u rukama beskrupuloznih nihilista, spremnih i na mnogo veća odricanja – naravno, ne vlastita, nego odricanja talaca svojih projekata – od nekoliko dana nesnabdevanja namirnicama.

Kada podvučemo crtu ispod svega viđenog na i oko severnog Kosova, zaključak izgleda ovako: nije problem sa politikom koja se prema humanitarnoj katastrofi stanovništva koje je njoj izloženo odnosi na ovaj ili onaj način, manje ili više kompetentno i vešto. Problem koji građani ovde imaju, i to ne samo na severu i ne samo Kosova, je problem sa politikom koja je sama po sebi jedna vrsta humanitarne katastrofe. A kada je takva politika na delu u višegodišnjem kontinuitetu, onda je jedino čudo što uopšte postoji bilo šta drugo osim humanitarne katastrofe, i onda je svaki dan i svaki aspekt kakve-takve životne normalnosti jedina prava greška u sistemu, nemili incident na čijem se iskorenjivanju vredno radi.

GLOSA: Ništa što smo ovih dana čuli od Aleksandra Vučića, premijerke Ane Brnabić ili bilo kojeg drugog aktera ne uliva poverenje niti nadu da Beograd namerava da odustane od politike upotrebe kosovskih Srba za držanje Kosova u šaci, sprovođene preko lokalnih polupodzemnih struktura na severu Kosova, Eldoradu za svakojake finansijski lukrativne a politički toksične mahinacije