Ili je Danas neprecizno preneo reči uvažene profesorke Srbijanke Turajlić, ili profesorka, govoreći o „belim listićima“, nije bila ozbiljna. Uopšte nije jasno zašto neko s toliko političkog i moralnog ugleda, te s nesumnjivim uticajem u javnosti, dopušta sebi da se upliće u protivrečnosti iz kojih je nemoguće ispetljati se bez ozlede smisla i razboritosti. Zašto profesorka s toliko upornosti nastoji da odbrani neodbranjivo? Bilo bi kudikamo delotvornije da o „belim listićima“ uopšte ne govori (poput Vesne Pešić koja čitavim svojim angažovanjem od dolaska Vučića na vlast, pokazuje koliko je žestoko pogrešila), ili, što bi bilo još delotvornije, naprosto kaže da je pogrešno procenila trenutak i okolnosti u vreme kada se, malo je reći gorljivo, zalagala za ideju „belih listića“.

Kada, dakle, jedna od najupornijih zagovornica „belih listića“ kaže: „uopšte nisam zagovornik belih listića“, to nije ozbiljno. Nije ozbiljno ako se „beli listići“ preporučuju kao opšti obrazac delovanja, nije ozbiljno ako se preporučuju za poseban slučaj (izbori 2012). Nije ozbiljno ni reći da na izborima mora da se učestvuje, osim, dabome, ako se nema za koga glasati, u kojem slučaju se ipak ne mora glasati. Dobro, jel' se mora glasati, ili se ne mora glasati? Na slobodnim se i fer izborima, a izbori 2012. godine su to bili (za razliku od onih iz 2014. godine), uvek ima za koga glasati. Kaže profesorka da na izborima 2012. nije mogla da glasa za DS jer je „uništavala zemlju“. U redu. A kako bi profesorka nazvala ovo što sada radi Vučićeva ekipa i što te 2012. nisu mogli da pretpostave samo oni koji su upravo sleteli s Marsa? Obnova, izgradnja, industrijalizacija i elektrifikacija porušene zemlje, te njena kulturna renesansa & humanizam?

Profesorka je, drugim rečima, bizarnom idejom da na izborno mesto izvede svoje telo, a onda ga sa izbora i vrati – isto je tako mogla da ga izvede i na Kalemegdan, barem je čistiji vazduh nego na izbornom mestu – najdirektnije doprinela dolasku na vlast onih za koje „ne može da glasa niko ko je u ovoj zemlji preživeo devedesete godine“. Profesorka, dakle, nije mogla da glasa za Vučića i Nikolića, ali se tim neglasanjem baš potrudila da ih na vlast dovede. Možda u trenutku dok se zalagala za ideju „belih listića“ (iako „uopšte nije zagovornik belih listića“), nije bila svesna da će, ukoliko je poslušamo, na grbaču da nam zasednu zvezde Miloševićevog režima – bitno preumljene, doduše, kao što vidimo – ali valjda je, u međuvremenu, uočila tu neprijatnu okolnost. Neshvatljivo je da profesorka ne shvata da je upravo svojim žestokim zagovaranjem besmislenog glasanja bez glasanja, tim političkim gestom bez politike, debelo doprinela povratku košmara na vlast.

Pametni su, kaže profesorka, shvatili poruku „belih listića“, za razliku od glupih, među koje (skrušeno priznajem) spada i potpisnik ovih redova. Ovi drugi, to jest glupi, očigledno zbog svoje prirodne ograničenosti nisu uspeli da shvate šta je dobro u Vučićevoj i Nikolićevoj vladavini. Ako se smisao glasanja „belim listićima“ ogleda u stvaranju Radulovićeve i Stefanovićeve partije, što bi se, uz izvestan napor, dalo razabrati u onome što profesorka govori – dakle čitavu zemlju, čitav kulturni prostor, na izvolte izručiti nekompetentnoj, nesposobnoj, korumpiranoj, nepismenoj, beskrupuloznoj ekipi, za koju „ne može da glasa niko ko je u ovoj zemlji preživeo devedesete godine“, zarad, dakle, goluba koji ne da nije na grani, nego jedva da je još u jajetu (Radulović, Stefanović) – zaista je duboko neozbiljno. Žrtvovati desetak godina života jedne zemlje zarad fiks-ideje o „belim listićima“ čist je politički amaterizam.

Ono što profesorka Turajlić, čini se, ne može, ili ne želi da prihvati, jeste da je bitna komponenta politike, od Makijavelija do dana današnjeg – izbor manjeg zla. Zbog toga ne bi trebalo nasedati Vučićevoj propagandi koja naredne izbore proglašava unapred rešenima. Iako bi najdelotvorniji potez opozicije bio da neopravdano (nelegitimno) raspisivanje izbora bojkotuje – što bi bio par excellence politički gest – izlazak velikog broja građana na izbore i glasanje za manje zlo, umesto koještarija s „belim listićima“, znatno bi doprineo rađanju nekakve nade.

*Autor je filozof, radi na Trećem programu Radio Beograda



Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari