Zadnji lokalni izbori na Kosovu održani su 3. novembra 2013, a parlamentarni 8. juna 2014, dakle, lokalni tačno pre dve godine, a parlamentarni pre godinu i po. Ovaj period je doneo potpuni fijasko politike kosovskih Srba, a i Beograda, koji je ovu politiku uveliko kreirao i podržavao. Politika predstavnika kosovskih Srba (ako tako nešto uopšte postoji) doživela je fijasko u političkom, ekonomskom i infrastrukturnom smislu. Poslanici u Skupštini i ministri u Vladi Kosova okupljeni u listi „Srpska“ nisu uspeli za ovaj period da ostvare nijedan značajniji rezultat kojim bi se mogli pohvaliti, naprotiv sve se svodilo na puku retoriku i prebacivanje odgovornosti na međunarodnu zajednicu i Prištinu.


Najvažniji politički cilj koji su sami proklamovali u predizbornoj kampanji, stvaranje Zajednice srpskih opština za koji su tada aludirali da će biti nova Republika Srpska, još uvek nije ni na vidiku. Srpski pregovarački tim u Briselu upao je u zamku Prištine, koja sve vreme briselskog procesa opstruira formiranje ZSO dok su s druge strane izbori i formiranje opština na severu Kosova održani po zakonima Kosova, ugašene bezbednosne strukture Republike Srbije i transformisane u kosovsku policiju, priznate kosovske tablice, potpisan sporazum o pravosuđu na severu Kosova… Poslednja prilika da predstavnici Srba u kosovskim institucijama ozbiljnije razgovaraju sa svojim partnerima u Vladi Kosova bilo je glasanje o ratifikaciji Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Kosova u EU.

Poslanici liste „Srpska“ ne samo da nisu potegli pitanje ZSO već u Skupštini nisu rekli ni reč o, po njima, najvažnijem političkom pitanju koje Priština ne želi da implementira. Opstrukcija od strane opozicije u Skupštini Kosova je samo farsa, formiranje ZSO ne žele ni poslanici vladajuće koalicije, ali to je već druga tema. Dakle, kod glasanja gde su bili neophodni glasovi Srba (zbog ustavne kategorije dvostruke većine) poslanici „Srpske“ nisu potegli za mehanizmom koji im omogućava da se postave kao politički faktor i direktno utiču na pitanje koje je od suštinskog značaja.

Opštine sa srpskom većinom su u katastrofalnom stanju. Četiri opštine na severu praktično nisu ni formirane u punom kapacitetu i imaju ozbiljne probleme u uspostavljanju svog statusa, a o uslugama građanima i poboljšanju uslova života nema ni reči. Opštine južno od Ibra su u još većim problemima, nemaju novca, ne mogu da se izbore sa osnovnim komunalnim problemima pucanja vodovodnih cevi, izbacivanjem smeća i sličnim pitanjima, a neke od njih su došle u poziciju odbrane svrsishodnosti postojanja. U ekonomskom smislu nije vidljiv nijedan rezultat. Nema nijednog novog radnog mesta, od obećanja iz predizborne kampanje o otvaranju fabričkih pogona, subvencija za mala i srednja preduzeća, pomoći poljoprivrednicima nema ništa. Nema nijednog ozbiljnijeg infrastrukturnog projekta puta.

Koalicioni sporazum koji je „Srpska“ potpisala sa svojim partnerima u Vladi Isom Mustafom i Hašimom Tačijem predvideo je formiranje ZSO u roku od tri do pet meseci, a od tada je prošlo mnogo više vremena. Više od tri meseca predstavnici Srba nisu učestvovali u radu kosovske Skupštine nezadovoljni smenom tadašnjeg ministra za zajednice i povratak u Vladi Ise Mustafe Aleksandra Jablanovića. On nije vraćen na mesto ministra, a poslanici i ministri se vratili u institucije bez objašnjenja zašto su bojkotovali rad Skupštine i Vlade, šta su postigli i zašto su se vratili. Više od godinu dana, zbog međusobnih razmirica, nisu postavili direktora kancelarije za zajednice u kabinet premijera i tako propustili priliku da iskoriste više od milion evra namenjenih za stabilizaciju srpske i drugih zajednica. Najviše energije troše na međusobne prozivke o tome ko je tajno pregovarao o formiranju oružanih snaga Kosova, kako se troše pare predviđene za funkcionisanje političkog subjekta, i spletkarenja, sve u cilju postavljanja „svojih ljudi“ na mesta zamenika ministara, članova upravnih odbora i slično.

Ovaj nedostatak političke ideje, proaktivne politike, zaklanjanja iza Beograda, optuživanja međunarodne zajednice i Prištine i bežanje od odgovornosti od strane ljudi koji vode listu „Srpska“ koriste politički predstavnici Albanaca koji nameću svoju agendu i svoje teme. Iako na polovini mandata, predstavnici Srba u kosovskim institucijama nemaju rezultate, to ih ne brine previše, jer se nadaju da će ih Vlada Srbije (po partijskoj liniji) ponovo podržati na sledećim izborima i tako ih abolirati za loš rad.

*Autor je bivši potpredsednik Skupštine Kosova

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari