Politika opskura nacionalista

Aleksandru Vučiću zaista nije lako da, uprkos svakodnevnom trudu na dogradnji sopstvenog kulta, održi status najvećeg Srbina današnjice, jer je pretendenata na taj epitet sve više.

Pritisnut od aktera međunarodne zajednice, koji i te kako znaju šta se dešavalo poslednjih trideset godina na prostoru bivše Jugoslavije, Srbije, Balkana i nemajući argumente da im se suprotstavi, Vučić već duže vreme nagoveštava volju za rešavanje kosovskog pitanja, ali shvatajući da ne postoji rešenje koje bi zadovoljilo ogroman hor srpskih nacionalista, u koje i sam spada, odugovlači i daje izjave kojima umiruje i jednu i drugu stranu.

Naizmenično ohrabruje zagovornike traženja rešenja učestvujući u mučnim i nedelotvornim razgovorima, a onda za domaću javnost lansira, u diplomatskom rečniku nezamislive floskule, kako oni koji hoće priznanje nezavisnosti Kosova, taj film neće da gledaju. Koji bi film Vučić gledao to nikome nije jasno, uz ozbiljnu sumnju da uopšte postoji  njegova predstava o tome.

Iz svega što se do sada moglo da uoči o njegovom odnosa prema Kosovu, jasno je da je nateran da shvati „da Kosovo nikada više ne može da bude celo u sastavu Srbije“ i „da smo i mi (Srbija) pravili greške, koje moraju da se plate“. Ali taman kada se javi nagoveštaj mogućnosti realnog sagledavanja okolnosti, pa i eventualnog rešenja, gromoglasno zavape maratonci nacionalističkog nadmetanja koji bi ovim povodom da izbiju u prvi plan i preotmu titulu „naj-Srbin“.

Iz ove opskurne družine, u poslednje vreme neobjašnjivo često i sa stanovišta ozbiljnosti i argumentovanosti pristupa, potpuno nerelevantno, javlja se Mlađan Đorđević i dalje predstavljan kao „srpski opozicioni aktivista“, iako se zna da se radi o funkcioneru Evroazijskog saveza i Putinovom lobisti u Srbiji.

Prošli su izbori, više ne moraju da se kriju pravi razlozi bojkota, pa Đorđević sada sasvim otvoreno (Danas, 25. avgust) Vučića naziva izdajnikom koji je „doveden na vlast uz svesrdnu podršku Zapada kako bi rešio pitanje Kosova“. Pominje autor teksta i Tomu Nikolića kome zamera što nije ostvario zavet „tako mi boga neću se smiriti dok Kosovo i Metohija ne budu pod kontrolom Srbije…“

Ovakav pristup ne bi bio vredan komentara da nije prečest i da nije štetan po Srbiju. Štetan višestruko.

Prvo, najveći problem bliske prošlosti, sadašnjosti i budućnosti Srbije se ne rešava i time se ona sprečava da uđe u evrointegracije i konačno obezbedi realne uslove razvoja.

Drugo, Vučić, suočen sa optužbama za izdaju, poseže za čitavim arsenalom dokaza sopstvenog patriotizma, kao što su: izgradnja megalomanskog kvazispomenika Stefanu Nemanji, nacionalni stadion, ulaganje u naoružanje, ogroman broj investicija u Republici Srpskoj, što, uz permanentno izdržavanje nekoliko desetina hiljada Srba na Kosovu, iscrpljuje ekonomiju Srbije. Đorđević se o tim pitanjima ne izjašnjava. Da li bi on radio drugačije?

Istovremeno, ovakvi stavovi ohrabruju Vučića da se verbalno razračunava sa onima koji su posle proglašenja samostalnosti Kosova reagovali kako su reagovali i da njih okrivi za teškoće u kojima se Srbija sada nalazi.

Apsurd ovog nadgornjavanja jeste u tome što je Mlađan Đorđević, kao savetnik Borisa Tadića, participirao u vlasti koju je smenila Srpska napredna stranka, možda i uz pomoć inostranstva u inauguraciji Vučića, ali i zato što ta vlast nije učinila ništa na rešavanju problema Kosova.

Što se izdajništva Tome Nikolića tiče, za to ima argumenata, ali ne u neispunjenju pomenutog zaveta, već u njegovoj izjavi u parlamentu da bi „Srbija trebalo da postane ruska gubernija“. Iz svega što smo do danas mogli da pročitamo o političkim stavovima Mlađana Đorđevića, proizilazi da bi on mogao da se poistoveti sa ovim predlogom.

Dosta je, dakle, bilo uticaja Zapada na politiku Srbije, došao je red na Istok, Rusiju i Kinu. Zašto je zapadna izdaja lošija od istočne?

Da li se to građanima Srbije nudi da biraju između dve izdaje?

Iako su te svari odavno objašnjene, deo opozicije, takozvane dominantne, uporno odbija da shvati da se izdaja odavno dogodila i da sada snosimo njene posledice.

Izdaja je bila tragična politika Srbije od druge polovine osamdesetih pa nadalje. Nesposobnost rešavanja krize političkim sredstvima, posezanje za ksenofobičnim nacionalističkim metodama, zasnovanim na mitovima prošlosti, podrilo je i zajedničku državu Jugoslaviju i samu Srbiju.

Preslaba je bila opcija onih koji su upozoravali da će mržnja i sila štetiti svima. Nisu današnji zaštitnici Kosova učinili ništa da upozore, da spreče, da se suprotstave ratnoj opciji.

Naprotiv, priželjkivali su rešenje: teritoriju ćemo sačuvati bez Albanaca. Tako je Kosovo isterano iz Srbije, tako je Srbija sama amputirala svoju južnu pokrajinu.

U takvoj izdaji, uz Slobodana Miloševića učestvovali su, naravno i Vučić, Nikolić, Dačić, Vulin i ostali, ali se toj izdaji danas pridružuju i oni koji neće da priznaju štetnost takve politike i njene posledice i koji u istom đubrištu nacionalizma, klerikalizma i nadmene neosnovane superiornosti traže rešenje, koje je pogubno za Srbiju.

Zašto oni koji su za politiku „ne damo Kosovo“ ne objasne kako će to privoleti Albance sa Kosova da se svojevoljno reintegrišu u Srbiju?

S kim su o tome razgovarali ili će razgovarati, na kojim indicijama temelje takvu mogućnost?

Da li se to postiže retorikom mitova, svete srpske zemlje, prizivanjem braće i sestara…

Dakle, kako bi rekao pretendent na Vučićev presto, „kada dođe oslobođenje i padne vlast oličena u Vučiću“, u zaborav moraju otići i svi Dačići i Nikolići, ali i Đorđevići, Jeremići, Obradovići, Vacići…

Autor je profesor univerziteta u penziji i potpredsednik Građanskog demokratskog foruma