Politika pretećeg konflikta

Koliko tome doprinose najviši regionalni i srpski zvaničnici, čije izjave podsećaju na one iz devedesetih godina, a predstavljale su uvod u velike tragedije koje su, potom, usledile? Izgleda da je „proizvodnja“ vanrednih situacija i stvaranje kontinuirane krize cilj i/ili izabrana metoda za održavanje vlasti. Isfabrikovana, nepromišljena i neodgovorna mobilizacija nacionalnog – u svrhu unutarpolitičkih potreba i konstantnih manipulacija, potvrđuje da su interesi građana u drugom planu. Pri tom, uzročnici konfliktnih situacija ističu se kao rešavaoci istih.

Iako vlast tvrdi da je Srbija stub i garant mira u regionu, odnosi u istom podstiču nespokoj. Aktuelna situacija je zabrinjavajuća, a svaki novi konflikt otkriva istinu o predstavi da smo faktor stabilnosti. Politika pretećeg konflikta koju vodi aktuelni režim, da bi nas istovremeno „spasavao od njega“ uspela je da pogorša odnose sa svima.

Nije lako prisetiti se i pobrojati, koliko je bilo „kriznih“ situacija i medijskih (pre)oblikovanja percepcije javnosti, u kojima je u centru zbivanja bilo i rukovodstvo Srbije, sklono obmanjujućoj taktici i spektakularnim koracima, propraćenim senzacionalističkim najavama. Građani su, već neko vreme, u konstantnom stanju iščekivanja i neizvesnosti. Čitajući i slušajući šta se, preko pojedinih medija, svakodnevno „servira“, stiče se utisak da smo u šizofrenoj situaciji. Gotovo po pravilu, plasiranjem poluistina, medijima i građanima ostavlja se prostor za pretpostavke, uz „umirujuće“ tvrdnje da nema razloga za paniku jer državni organi rade svoj posao.

Zajedničko za sva „događanja“ jeste da nisu do kraja razjašnjena, a iz iskustva znamo da na novi spin nećemo dugo čekati. Vlast, ni u jednoj od ovih situacija, nije priznala svoju grešku, niti se smatra odgovornom za besmisleno uznemiravanje javnosti i nepotrebno trošenje energije. Da li je u politici baš sve dozvoljeno? Da li je uvek opravdano i svrsishodno optuživati druge za sve naše nedaće i teškoće?

O Kosovu se, poslednjih godina, govori i piše mnogo. U najsvežijem sećanju je akcija Kosovske policije i specijalnih jedinica ROSU u nekoliko opština, u kojoj je uhapšeno više policijskih službenika i građana srpske, albanske i bošnjačke nacionalnosti, osumnjičenih za učešće u organizovanom kriminalu i zloupotrebu službenog položaja. Jednodnevna operacija, za verovati je, predstavlja nastavak „psihološkog rata“ i sukoba niskog intenziteta između zvaničnika Prištine i Beograda.

Scenario, već viđen – od upada kosovskih bezbednosnih snaga, uzbunjivanja građana, mnoštva „saznanja“ o stanju na terenu, zasedanja Saveta za nacionalnu bezbednost, stavljanja jedinica Vojske Srbije (i dela policijskih jedinica) u stanje gotovosti za angažovanje,… do različitih interpretacija srpskih i albanskih medija i populističkih saopštenja funkcionera. Ni ovoga puta nisu izostali „šumovi na vezi“ sa predstavnicima međunarodne zajednice na Kosovu.

Kao rezultat nemuštih i kontradiktornih saopštenja, ostaju nedoumice (ali i pretpostavke) o ulozi bezbednosnih struktura u konfliktnim okolnostima i tome šta je razlog (obostrano) preduzetih mera i povučenih poteza. Plasiranjem mnoštva „informacija“ i manipulacijom obaveštajnim i kontraobaveštajnim podacima, dajući sebi na značaju, zvaničnici Srbije održavaju tenziju u javnom prostoru i obezvređuju rad bezbednosnih službi.

Iako, na prvi pogled, izgleda da u svom ovom ludilu nema smislenih reakcija, može se prepoznati matrica po kojoj se krize odvijaju. Nije sporno da je na pleća aktuelne vlasti pao veliki teret. Problemi i izazovi sa kojima se susrećemo, prezentuju se kao najteži u istoriji države i prekretnica za budućnost.

Verovatno i jesu. Podsetimo se – Srbija, decenijama, ne zna šta bi s Kosovom. Ono, prevashodno, Srbiju čini nedovršenom, neefikasnom i konfliktnom državom. Na Kosovo nisu hteli ni zbegovi pred „Olujom“ i „Bljeskom“. Ni poglavar SPC neće nazad u Peć, neće ni BK grupa…Doduše, neki ga se sete i „vraćaju“ mu se na Vidovdan.

Ispoljene tenzije ukazuju da su albansko-srpski odnosi najdelikatniji za regionalnu bezbednost. Verujemo da je predsednik države pod konstantnim pritiskom, ali način na koji pokušava da ga se oslobodi, nije dobar. U nedostatku jasne platforme, proistekle iz dijaloga, preduzete mere bile su i jesu, uglavnom, iracionalne i dodatno doprinose konfrontaciji i narušavanju odnosa. Dovođenje vojnih i dela policijskih snaga u najviši stepen pripravnosti nije odmerena i staložena reakcija. Nije bila ni ona u aprilu 2017., niti početkom avgusta i krajem septembra 2018. godine.

Ukoliko je „vrhovni komandant“ hteo svima da stavi do znanja da država neće dozvoliti ugrožavanje života i (eventualni) egzodus svog naroda na Kosovu, nije naveo na koji način će to ostvariti i po koju cenu. Kako, kada iz njegovih usta čusmo da Srbija ne može da izdrži nikakve sukobe i da je priterana uza zid, ali da je spremna da odgovori na svaki razvoj situacije? Kako, u uslovima u kojima Srbija ne drži monopol legitimne sile na celoj svojoj teritoriji i kada Zapad (neformalno) daje legitimitet ovakvom stanju?

Sve je izvesnije da nije daleko dan kada će secesija Kosova biti najmanji problem za Srbiju, kojoj je, realno, preostalo još sasvim malo toga što može da da. Vlast, nesposobna da napravi koliko-toliko uređenu državu, doprinosi da sumnja bude veća od nade. Posebno brine činjenica da politika stalnog pretećeg konflikta može izmaći kontroli. Srbija ne treba da bude izuzetak – izbor saveznika, građenje dobrosusedskih odnosa i iznalaženje racionalnih ishoda, u datim uslovima, od bitnog su značaja za neobnovljivost sukoba i stranih vojnih intervencija. Traženje rešenja kojima bi se nova stradanja građana izbegla imperativ su vremena.

Autor je general-potpukovnik u penziji, zamenik predsednika Saveta za strateške politike