Politika proterivanja i kultura izolacije

Scena 1

Pre neki dan stižem kod mame na večeru u zgradu gde sam do pre par godina živeo, neka nepoznata klinka mi pridržava vrata i pomaže da unesem bicikl. Zahvaljujem se i u odlasku mi dobacuje – „kul bajs“.

Pre samo par godina u Novom Sadu je oko kafea, društvenog kluba i komunalnog servisa bicikala „Culture Exchange“ cvetala živa scena međunarodne razmene. Tamo mi je Sajmon Vilson, koji je sa ženom i nekoliko prijatelja i pokrenuo ovaj mali kulturni centar, napravio pomenuti bicikl, a pored razvoja kulture biciklizma tu su se dešavale najrazličitije kulturne razmene – Novosađani su držali besplatne časove srpskog za strance koji su želeli da nauče srpski i ćirilicu, a razni stranci držali su besplatne časove engleskog, francuskog i drugih jezika za sve zainteresovane. Pored toga, tu su se dešavali brojni koncerti, mnogi umetnici su tu napravili prvu izložbu. Ali, priča se završila tužno, Sajmon (inače Amerikanac), njegova žena Doksa (Grkinja) i njihova deca (pred polazak u školu) proterani su iz Srbije, zato što je Danilo Redžepović, urednik portala Teleprompter, praktično pozivao na njihov linč, objavljujući niz netačnih, poluistinitih informacija u kojima ih je neosnovano optužio da su nekakva sekta koja zavodi srpsku omladinu. Nakon toga su krenuli napadi, razbijanje izloga, ali i loša reakcija policije i javnih službi koji su umesto da stanu na njihovu stranu i zaštite ih, ignorisali napade na njih, ali odbili da im produže vize iz razloga pogrešno prijavljene adrese (za ovo delo sam, priznajem i sam kriv, kao i većina mojih poznanika). Bez podrške institucija i javnosti, uplašeni za sudbinu svoje dece u takvom okruženju, sada već nekoliko godina drže „Culture Exchange“, ali u Gracu.

Scena 2

Pre skoro trideset godina – na fotografiji dečak, oko pet godina, koji se pentra po skulpturi sačinjenoj od prožimajućih metalnih obruča ispred Muzeja Savremene umetnosti u Beogradu.

Pre godinu i po dana, na zakazano otvaranje sada već 10 godina zatvorenog Muzeja Savremene umetnosti stigli su građani, a umesto prilike da vidimo novu kolekciju, dočekao nas je kordon policije, da odbrani muzej od posetilaca ili skulpture ispred od neke dece koja bi se možda tu igrala. Policiju je zvao v. d. direktora Slobodan Nakarada. Sećanja na stalnu kolekciju koja nam je oduzeta blede, a obećanja o otvaranju muzeja počinju da liče na obećanja o metrou. A baš ovih dana, zatvoreni muzej, u partnerstvu s marketinškom agencijom, na Facebook-u promoviše aplikaciju koja dozvoljava građanima da na svom ekranu vide dela iz kolekcije, ali samo ako pre toga usmere svoj ekran i fotografišu bilbord s reklamom nekog od sponzora.

Ovih dana je izuzetno javno aktivan i trenutni ministar kulture, Vladan Vukosavljević, koji užurbano odbacuje brojne argumentovane kritike da su netransparentno i uz brojne manjkavosti u procedurama sprovedeni konkursi grada Beograda i Ministarstva kulture i informisanja. Isti ministar kulture se lično sastaje sa novom desničarskom organizacijom „Alternativa“, koja se osim uskraćivanjem slobode govora i huškanjem protiv NVO sektora, odlučila da sakupi potpise podrške i hvalospeve za dugo reklamiranu, ali takođe zakasnelu Nacionalnu strategiju za kulturu, a konkretno za niz mera koje zarad zaštite ćirilice zapravo postavljaju osnove za diskriminaciju, jer definišu ne samo službenu, već i javnu sferu kao prostor gde se propisuje koje se pismo mora koristiti.

Ali moj bicikl još ide i Sajmonov rad i dalje ubira pohvale, a pomalo se sećam okoline muzeja pre 30 i kolekcije od pre 10 godina. Ipak, sve češće očekujem da će ovaj ili onaj kordon da se ispreči i u sećanju. Možda je u ovom društvu za neku autentičnu kulturu već (ili nadam se za sada) kasno, jer kordoni se, baš u Novom Sadu, nakon uspešno proterane kulturne razmene i uspešno odbranjenog muzeja, spremaju da spreče pristup i kontejnerima. A možda i nije, ali vremena je sve manje.