Politika raspamećivanja

Raspamećivanje se pokazalo ujedno strategijom, taktikom, ciljem i oblikom ratovanja nad golorukim narodom. Sastavni deo raspamećivanja bio je etnocid koji se na kraju završio konkretnim srebreničkim genocidom. Međutim, raspamećivanje je proces kroz koji izgleda moraju proći sami propagatori raspamećivanja.

Takođe je upamćeno da je taj isti Ratko Mladić, pre nego će postati ratni zločinac, prokomentarisao ratne ciljeve srpske politike u Bosni: „Ljudi, pa to je genocid.“

Kao oficir JNA, on je znao da je to klasični genocid, a kao potonji oficir vojske Republike Srpske, on je, preobrazivši se, postao sudionik i izvođač tog genocida. Drugim rečima i sam je prošao metamorfozu raspamećivanja.

Danas 26 godina nakon završetka rata u Bosni, ponovo smo u prilici da vidimo još jednog raspamećenog aktera srpske bosanske politike. Čovek koji je svojevremeno dešavanja u Srebrenici  označio genocidom danas je beskompromisni zagovornik stave da se genocide nije desio, protiveći se Zakonu o negiranju genocida. Reklo bi se,  čovek se tako naprečac raspametio.

Ovo je fino uočio ovih dana Vuk Drašković kada je govorio o njegovom ponašanju naglašavajući da je to neki drugi podmetnuti Milorad Dodik, kao da je čovek kojeg je znao zamenjen nekim drugim, dvojnikom po izgledu ali sasvim drugačije svesti. O čemu se ovde radi? Otkud odjednom takva promena svesti, otkud takvo raspamećivanje?

Koja je to magija sa tako snažnim dejstvom? Sigurno je da ima više elemenata. Pođimo od onih psiholoških, ali su tu i mitomanski, racionalni, predizborni, politički, kao i sindrom malog i velikog brata, ali iznad svega strategijski i procesualni u taktici tzv. hibridnog ratovanja.

Pozvaćemo malo u pomoć Emila Siorana, filozofa apsurda i nihilizma. Tako Sioran govoreći o potrebi poštovanja kaže: „Umirujemo se i tako uveravamo da nismo najgori, da zaslužujemo neko poštovanje. Sebi govorimo: do sada nisam sebe nimalo cenio, jer nisam bio sposoban ni za kakvu inicijativu, od sada je sve drukčije: uništavajući se, uništavam i sve razloge koje sam imao da sebe prezirem, vratilo mi se samopouzdanje, zauvek sam neko…“

Međutim Sioran je svestan trajnosti crta karaktera pa upozorava: „Kad bismo mogli da promenimo svoju prirodu, da postanemo bilo ko, odmah bismo se pridružili izabranima. Kako je metamorfoza ipak neostvarljiva, hvatamo se za predodređenje, najčarobniju od svih reči. Dovoljno je da je izgovorimo, pa da osetimo da smo prevazišli stanje preispitivanja i neodlučnosti, i najzad pronašli ključ za sve ćorsokake.“

Dakle, ako je u običnoj realnosti metamorfoza nemoguća, moguća je u mitu, odnosno mitskoj svesti i mitologizovanoj realnosti. „Miloš baca u nesvijest ljude, ja l’ u neko pjanstvo prećerano“, konstatuje Njegoš u Gorskom vijencu. I zaista, ta mogućnost da se u nekom trenutku osetiš da si sudbinski pozvan, da se identifikuješ sa Milošem iz nacionalnog mita, uzrok je te sudbonosne metamorfoze, odnosno magije.

Veličina zadatka koji ti se pričinjava pred očima, uz sudbinski poziv za ulogu Miloša – kakva ironija sudbine!, kakav odjednom smisao postojanja koji pred velikim ciljem opravdava sva moguća /i nedozvoljena/ sredstva. Cilj je politički zadatak, a zadatak je uvek isti i grandiozan, zato što je mitski definisan i kao takav već formulisan pred ovom generacijom političara, kako su se već deklarisali.

Na njih eto pada zadatak svih prethodnih generacija. Taj cilj je već obrazložen, definisan, određeni su mu postulati, mogućnosti realizacije, on je tu, nadohvat ruke, ostvariv sa minimalnim sredstvima u okolnostima koje su idealne za njegovu realizaciju, sama realnost Srpskog sveta u senci velikog Ruskog sveta.

Posle svakog susreta sa Putinom mali Dodik postaje preobraženi veliki Dodik. Ali nacionalizam je samo sredstvo a ciljevi su sasvim ovosvetski i nimalo mitološki. Banalni kao i naša svakodnevica i stvarnost – kriminal, korupcija, lično bogaćenje, a šta bi drugo!

Izuzetna maštovitost Milorada Dodika prožeta je permanentnim uvredama Bošnjaka i neistinama o Bosni i na njih se ne može odgovariti argumentima istine jer se te stvari ne plasiraju sa iste platforme. Njegov verbalni diskurs je sračunat na raspamećivanje, drskošću, bezobrazlukom, nevaspitanjem, sa ciljem blokade svake političke akcije. Sto puta izgovorena laž postaje istina u ušima njegove publike. Ovako plasirane laži i uvrede zbunjuju širi politički prostor, omogućavajući permanentno proširivanje polja političkog dejstva koje kombinuje pretnje i rokove njihovih realizacija. A zapravo to je vrlo lukava strategija političke kampanje pred predstojeće izbore.

U zemlji koja je izbačena iz tokova normalnosti, ovo je opaka strategija raspamećivanja ukupne javnosti unutar Bosne a naročito sopstvenog biračkog tela koje se permanentno nacionalistički dopinguje pred tzv. „istorijskim i sudbinskim događajima“ koji slede, ali i međunarodne javnosti koja ostaje permanentno u iščekivanju novih i novih poteza ali i one suprotne strane, žrtve ovakvog ponašanja. Andrić je pisao o jagnjetu Aski koja se plesom borila za život pred krvoločnim vukom.

U ovom slučaju krvoločni vuk izvodi svoj šou kojim parališe pažnju i pribranost  žrtve, jagnjeta Aske ali i lovaca koji su pošli za njom u potragu. I sve tako do trenutka dok se neko od lovaca ne sabere pred ovim čudom metamorfoze, a ono je sračunato dok Bosna ne odumre kao država po zakonima nefunkcionalnosti centralnih i objedinjujućih institucija. Lukava strategija koja se prekida prvim buđenjem iz hipnoze kad nestaje publike i pasivnosti koja je prisutna pred ovim igračem u pozorištu političkog apsurda. Ono što jeste evidentno, stvari idu ka sukobu koji se s jedne strane fingira u najpovoljnijim okolnostima a s druge strane u uverenju onih koji bi da ga izbegnu, da ga neće biti.

Sve su učestaliji tekstovi pojedinih lobista koji govore da je BiH jedna nefunkcionalna greška i da je secesija RS uslov njene funkcionalnosti. Zar? Rezimirajući – zabrinutost je realna a sukob vidljiv kroz strategije raspamećivanja iz kojeg stoje timovi specijalista a na koje Bošnjaci ne daju adekvatni odgovor. Možda je vreme za promenu vidnog polja i strategija. Pobediće, bar u ovoj fazi, onaj koji uspešnije bude raspamećivao /ili opamećivao/ onu drugu stranu. S bošnjačke strane je to puko afirmisanje bosanskih vrednosti hiljadugodišnje istorije Bosne i njene državnosti uz budnost i spremnost njene odbrane.

Autor je akademski slikar iz Novog Pazara