Politokratski predatori

Troje je bilo iz osmog razreda jedne beogradske osnovne škole, a dva momka su pohađala završnu godinu matematičke gimnazije. Razgovor je započet sa zbunjenim osmesima učesnika i voditeljke, koja javno prizna da nikad nije osećala takvo uzbuđenje kao na početku te debate. Učesnici se nisu izjasnili u kakvom se stanju oni nalaze. Ni iz izraza njihovih lica se to nije moglo zaključiti.

Razgovor je, ipak, započeo spontano. Voditeljka se držala sjajno i, s vremena na vreme, animirala svoje mlade sagovornike. A oni, opet, dovoljno jasno, bez viška emocija i grabeži za dužinu izlaganja, osvetljavali svoja iskustva, namere, poglede na život i očekivanja. Projektovali su i znalački „iscrtavali“ pred TV kamerama svoju budućnost i budućnost Srbije. Nisu nijednog trenutka ni u čemu preterali, i sve što su rekli moglo je da se odmah rami.

Pošto redovno pratim debate ove novinarke, u istom studiju i za istim stolom, sa raznim političarima, politokratama, politikantima, stručnjacima i kvazistručnjacima, nisam se mogao oteti utisku da su ovo troje četrnaestogodišnjaka i dva osamnaestogodišnjaka, bili smisleniji, informisaniji, kulturniji i nenametljivo prediktivniji od znatno starijih i, u svakom smislu, iskusnijih „kolega“ koji su do tada defilovali kroz taj TV studio. A da ne govorimo o kulturi, misaonosti i lepoti!

To sedmoro mladih ljudi su svojim pojavama trajno prozračili kaćipersko-ja-pa-jajsko-podaničku atmosferu u koju „glavni orozi“ ubacuju svoje pandemijski zarazno i ružno kukurikanje, lepljivu pljuvačku i polutrulo perje i paperje iz gnezda odakle potiču, ne bi li za trajno ugušili svaku samoniklu ličnost koja ne „miriše na njihove izlučevine“ i ne kukuriče kao oni, ali i posvedočilo da je srpsko društvo puno sjajnih, kulturnih i pametnih devojaka i mladića, kojima samo treba pružiti šansu.

Ja bih pomenutoj mladoj sedmorci bez dodatnog premišljanja, a imajući u vidu tamošnju strukturu zaposlenih, ponudio i „visoka“ mesta u državnoj upravi, i bio siguran da ta ekipa neće lagati, krasti, otimati, podmetati afere i inspirisati zločine, te da će veoma doprineti boljitku Srbije. Jer naše društvo guši dim, komunalni otpad i lažljivi politokratsko-politikantski polusvet koji Srbiju i građane u njoj doživljava slično kao što su srpsko roblje doživljavali „Turci izjelice“ pred bunu protiv dahija.

Aktuelne politokrate misle da imaju pravo da lažu, pljačkaju i maltretiraju sve koji su hijerarhijski „ispod njih“, te da je „normalno“ da iz svog okruženja uzimaju „pripadajući danak u krvi“ zato što oko pupka češkaju svoje „glavne oroze“, te da im je dozvoljeno da, uz usklike „Srbe i Srbiju svi mrze“, po ceo dan truju javni prostor, sa željom da naše društvo skrenu sa demokratskog puta prema svojim blisko i daleko istočnim autokratskim uzorima.

Zbog rigidno-beskompromisnog delovanja domaćih politokrata, Srbija bi mogla da ostane bez slobodnomislećih kreativnih mladih ljudi kakvi su bili sagovornici naše novinarke koja je svojom debatom uspela da ohrabri „sirotinju raju“ i da joj na najlepši način prikaže da je Srbija puna briljantnih devojaka i mladića kojima građani mogu poveriti svoju budućnost. I da će ih, pouzdano, biti, ako po kratkom postupku sprečimo olinjale politokratsko-politikantske predatore da u njihova tela penetriraju svoje otrove koji su u prethodnih tridesetak godina razbucali sve ono što su naši čestiti preci uspeli da nam ostave u nasledstvo.

Zastrašujući prvi učinci tih politikantsko-predatorskih toksina ubrizganih u neoštećena mlada tela mogu se najasnije videti tokom prenosa skupštinskih zasedanja. Ta zasedanja „in vivo“ pokazuju kako ti toksini za kratko vreme pretvaraju nadarene i lepe mladiće i devojke u politokratsko-politikantske kreature koje ni na ulici ne želite da sretnete.

Autor je univerzitetski profesor, bivši ministar u Vladi Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.