Poljska nastava

Od polugođa su nam doveli penzionisanog, vremešnog učitelja Voju. Počela je istovetna nastava za sva četiri razreda, u kojima je bilo tačno dvadesetoro đaka, pa sam tako već u prvom naučio i latinicu i svi smo morali da znamo gde se uliva Drava i kom slivu pripada Neretva.

Pri kraju godine, negde u maju, zadatak da napišemo priču bio je za mene prva nesavladiva prepreka.

Zato sam se, čim je svanulo, držao ispod pupka, zbog navodne muke u stomaku, pa su me ostavili kod kuće sa prababom i otišli na njivu.

Po doručku, prababa je pošla da navodnjava baštu, a (naprasno ozdravio) i ja sa njom.

I baš u času veselog skakutanja među redovima kupusa, paprike i mirisnog paradajza, putem kraj bašte naišao je učitelj sa ostalih devetnaestoro veselih đačića – odlazeći u polje, na tzv. poljsku nastavu; prvu, koju sam, eto, zbog neumeća priče, propustio.

I u starijim razredima, od drugog, kada se vratila učiteljica Milka, i potom došla učiteljica Rada, praktikovana je poljska nastava, nekada i više puta u godini. Usred polja, u zelenilu i mirisu, sedali smo pod suncem u polukrugu pred učiteljicom, slušajući.

Praksa se nastavila i u višim osnovne, u Minićevu, gde je školski vrt sa staklenom baštom češće zamenjivao polje, i gde smo sedeli sa posebnim zadovoljstvom jer smo tako, u nekoj vrsti javnosti, bili sigurniji od šamara teške ruke razrednoga Mije, koji je njome nagrađivao neznanje, a još više nestašluke.

Naravno, odlaskom na dalje školovanje u grad u koji sam se (izbeglištvom iz kolonizovanog i otrovanog Bora) proletos vratio – prekinuta je poljska nastava i priče o dalekom svetu, egzotičnim zemljama, strašnim vulkanima i golemim pustinjama, o stepi i tundri, ljanosima i kamposima, kengurima i kitovima, o bifurkaciji i kotiledonima, a prešlo se na brojna pravila (od Kirhovljevog – behu li dva?) i zakone: od Omovog, do Njutnovog. Utihnulo je detinje svetlo, nestao je čar; u naše tek rascvale mozgove nagrnuli su sinusi i kosinusi, tangensi i kotangensi, integrali i skupovi, trofazna struja i asinhroni motori, generatori i transformatori.

Ne bez doze žalosti, mislio sam da sam, eto, zauvek završio sa takvim vidom nastave – poljskom nastavom – i da će sva moja dalja učenja biti uokvirena suženim vidikom, skupljena među retko krečenim zidovima, pred ogromnom tablom koja se crni iza profesorskih leđa.

A, eto, desilo mi se, neočekivano, da u ovim poznim godinama u kojima sećanja kopne kao što i svi mi koji smo u njima (godinama) već kopnimo – opet svojom nepromišljenom odlukom, i opet zbog muke u stomaku (sada stvarne, jer pogled na Ovo u bilo kom obliku i povodu u meni izaziva muku) – propustim nesvakidašnju, i (kako bi novinari rekli) u analima nezabeleženu državnički mudro osmišljenu i izvedenu poljsku nastavu.

Ako u svakom čoveku, u svakom njegovom segmentu, fizičkom ili duhovnom, postoje neka ograničenja, neki limiti; rezervoari u kojima se, ipak, samo do određene mere mogu zaprimati i skladištiti stvari; onda je po pitanju Ovoga odavno sve prepunjeno, i svaki novitet (poput potoka kad napuni rupu uz obali) samo zaobiđe i ode.

U vremenu koje nam je Ovo oduzelo, potrošilo i rasprodalo, vremenu koje se svakim danom približava petini mog ukupnog življenja (a to je dovoljna količina vremena da mi svojom tamom, svojom količinom zla, dobrano otruje život) nagledao sam se i naslušao svega.

Ako bih sada otvorio sve stranice, preslušao i pregledao sve te vanredne konferencije (u vremenu koje nije ništa drugo – do vanredno) i govorancije u kojima Ovo uvodi i neke stručnije termine poput „pismena“ i „garantije“, sakupila bi se neprebrojna količina lažnih obećanja, neistina, neukosti, nesnalažljivosti, nepromišljenosti, prenemaganja, a i bahatosti, poniženja, uvreda… Tolika da bi njihovi tomovi daleko premašili dužinu tomova onoga koga, svojim Likom, hoće da zaseni.

Uvek pišem kako mi je prostor mali (uklapam se s mukom u maksimalnih 5000 karaktera koji limitira Urednik), i teško je odlučiti se odakle krenuti i gde stati, jer je priča slojevita i višeznačna; teško je i ispričati, kao što je teško i saslušati i razumeti je.

Nisam, eto, na moju žalost, prisustvovao toj iznenadnoj, neočekivanoj poljskoj nastavi.

A možda je vredelo žrtvovati se. Zbog one slike kako Ovo sedi usred zelenila, kao nekada stari učitelj Voja, i kako samouvereno usipa u glave nama, neukim, nedoraslim i sirotim (jer smo svi takvi u tom vremenu bili, kad ni parizera nije bilo već se žvakala kukuruznica) i kako je – ako primeti na nekome znakove nepažnje ili odsutnosti – otud spreman da klepi, da podeli ćušku, ili da ga (u najgorem) pošalje da sam iz šiblja izabere i donese prut. A oko Njega, oko velike katedre – table.

Jer nama, neukima (nekima, ili možda celom puku) treba i nacrtati.

I to četiri, jer su njegove misli i vizije tako velike da se na jednoj kažu. Onda mi, tako nam nacrtano svetlo, bolje vidimo i razumemo. Jer se mi, tupo stado, gušimo u neznanju i ne vidimo da neko danas živi bolje no ikada.

Tu, pred neke prošle izbore (a toliko ih je bilo, i tolika su obećanja kazana da ih je teško popamtiti), u gradu u kom sam se proletos sklonio (Zaječaru), obećano je da će „već na proleće, doći investicija sa dve hiljade radnih mesta! (a ime investitora za mesec dana).

I došao je taj april. I neki naredni aprili.

U ovom, tačno 13. danu (baksuznom), došla je samo moja porodica. Gotovo kao izbeglice, možda i kao teret, ali ne investitori za onih dve hiljade.

Zlosrećni a veliki Dis (koji je pavši drugi put na maturi, baš u ovom gradu u kome sada bitišem, pozvao profesora Vukašina Veizovića, koji ga je oborio, da ga časti vinom, kao prijatelja) pre duže od veka je zapisao:

Prošli su aprili

I mi nismo više

I nećemo biti ono što smo bili.

Autor je književnik iz Zaječara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

Koliko je ljudi bilo na jučerašnjim protestima protiv litijuma?

Otvoren osmi po redu konkurs za srednjoškolce „Svetionik znanja“

Saobraćajna nesreća u Zaječaru: Sleteo s puta mopedom, teško povređena četvorogodišnja saputnica

Manifestacija narodnog stvaralaštva pod nazivom “Vratarničko kolo“ u petak u Vratarnici kraj Zaječara