Poljska nastava

Od polugođa su nam doveli penzionisanog, vremešnog učitelja Voju. Počela je istovetna nastava za sva četiri razreda, u kojima je bilo tačno dvadesetoro đaka, pa sam tako već u prvom naučio i latinicu i svi smo morali da znamo gde se uliva Drava i kom slivu pripada Neretva.

Pri kraju godine, negde u maju, zadatak da napišemo priču bio je za mene prva nesavladiva prepreka.

Zato sam se, čim je svanulo, držao ispod pupka, zbog navodne muke u stomaku, pa su me ostavili kod kuće sa prababom i otišli na njivu.

Po doručku, prababa je pošla da navodnjava baštu, a (naprasno ozdravio) i ja sa njom.

I baš u času veselog skakutanja među redovima kupusa, paprike i mirisnog paradajza, putem kraj bašte naišao je učitelj sa ostalih devetnaestoro veselih đačića – odlazeći u polje, na tzv. poljsku nastavu; prvu, koju sam, eto, zbog neumeća priče, propustio.

I u starijim razredima, od drugog, kada se vratila učiteljica Milka, i potom došla učiteljica Rada, praktikovana je poljska nastava, nekada i više puta u godini. Usred polja, u zelenilu i mirisu, sedali smo pod suncem u polukrugu pred učiteljicom, slušajući.

Praksa se nastavila i u višim osnovne, u Minićevu, gde je školski vrt sa staklenom baštom češće zamenjivao polje, i gde smo sedeli sa posebnim zadovoljstvom jer smo tako, u nekoj vrsti javnosti, bili sigurniji od šamara teške ruke razrednoga Mije, koji je njome nagrađivao neznanje, a još više nestašluke.

Naravno, odlaskom na dalje školovanje u grad u koji sam se (izbeglištvom iz kolonizovanog i otrovanog Bora) proletos vratio – prekinuta je poljska nastava i priče o dalekom svetu, egzotičnim zemljama, strašnim vulkanima i golemim pustinjama, o stepi i tundri, ljanosima i kamposima, kengurima i kitovima, o bifurkaciji i kotiledonima, a prešlo se na brojna pravila (od Kirhovljevog – behu li dva?) i zakone: od Omovog, do Njutnovog. Utihnulo je detinje svetlo, nestao je čar; u naše tek rascvale mozgove nagrnuli su sinusi i kosinusi, tangensi i kotangensi, integrali i skupovi, trofazna struja i asinhroni motori, generatori i transformatori.

Ne bez doze žalosti, mislio sam da sam, eto, zauvek završio sa takvim vidom nastave – poljskom nastavom – i da će sva moja dalja učenja biti uokvirena suženim vidikom, skupljena među retko krečenim zidovima, pred ogromnom tablom koja se crni iza profesorskih leđa.

A, eto, desilo mi se, neočekivano, da u ovim poznim godinama u kojima sećanja kopne kao što i svi mi koji smo u njima (godinama) već kopnimo – opet svojom nepromišljenom odlukom, i opet zbog muke u stomaku (sada stvarne, jer pogled na Ovo u bilo kom obliku i povodu u meni izaziva muku) – propustim nesvakidašnju, i (kako bi novinari rekli) u analima nezabeleženu državnički mudro osmišljenu i izvedenu poljsku nastavu.

Ako u svakom čoveku, u svakom njegovom segmentu, fizičkom ili duhovnom, postoje neka ograničenja, neki limiti; rezervoari u kojima se, ipak, samo do određene mere mogu zaprimati i skladištiti stvari; onda je po pitanju Ovoga odavno sve prepunjeno, i svaki novitet (poput potoka kad napuni rupu uz obali) samo zaobiđe i ode.

U vremenu koje nam je Ovo oduzelo, potrošilo i rasprodalo, vremenu koje se svakim danom približava petini mog ukupnog življenja (a to je dovoljna količina vremena da mi svojom tamom, svojom količinom zla, dobrano otruje život) nagledao sam se i naslušao svega.

Ako bih sada otvorio sve stranice, preslušao i pregledao sve te vanredne konferencije (u vremenu koje nije ništa drugo – do vanredno) i govorancije u kojima Ovo uvodi i neke stručnije termine poput „pismena“ i „garantije“, sakupila bi se neprebrojna količina lažnih obećanja, neistina, neukosti, nesnalažljivosti, nepromišljenosti, prenemaganja, a i bahatosti, poniženja, uvreda… Tolika da bi njihovi tomovi daleko premašili dužinu tomova onoga koga, svojim Likom, hoće da zaseni.

Uvek pišem kako mi je prostor mali (uklapam se s mukom u maksimalnih 5000 karaktera koji limitira Urednik), i teško je odlučiti se odakle krenuti i gde stati, jer je priča slojevita i višeznačna; teško je i ispričati, kao što je teško i saslušati i razumeti je.

Nisam, eto, na moju žalost, prisustvovao toj iznenadnoj, neočekivanoj poljskoj nastavi.

A možda je vredelo žrtvovati se. Zbog one slike kako Ovo sedi usred zelenila, kao nekada stari učitelj Voja, i kako samouvereno usipa u glave nama, neukim, nedoraslim i sirotim (jer smo svi takvi u tom vremenu bili, kad ni parizera nije bilo već se žvakala kukuruznica) i kako je – ako primeti na nekome znakove nepažnje ili odsutnosti – otud spreman da klepi, da podeli ćušku, ili da ga (u najgorem) pošalje da sam iz šiblja izabere i donese prut. A oko Njega, oko velike katedre – table.

Jer nama, neukima (nekima, ili možda celom puku) treba i nacrtati.

I to četiri, jer su njegove misli i vizije tako velike da se na jednoj kažu. Onda mi, tako nam nacrtano svetlo, bolje vidimo i razumemo. Jer se mi, tupo stado, gušimo u neznanju i ne vidimo da neko danas živi bolje no ikada.

Tu, pred neke prošle izbore (a toliko ih je bilo, i tolika su obećanja kazana da ih je teško popamtiti), u gradu u kom sam se proletos sklonio (Zaječaru), obećano je da će „već na proleće, doći investicija sa dve hiljade radnih mesta! (a ime investitora za mesec dana).

I došao je taj april. I neki naredni aprili.

U ovom, tačno 13. danu (baksuznom), došla je samo moja porodica. Gotovo kao izbeglice, možda i kao teret, ali ne investitori za onih dve hiljade.

Zlosrećni a veliki Dis (koji je pavši drugi put na maturi, baš u ovom gradu u kome sada bitišem, pozvao profesora Vukašina Veizovića, koji ga je oborio, da ga časti vinom, kao prijatelja) pre duže od veka je zapisao:

Prošli su aprili

I mi nismo više

I nećemo biti ono što smo bili.

Autor je književnik iz Zaječara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

U Radul begovom konaku u Zaječaru izložba likovnih radova Jasmine Dugić

„Lažu nas godinama. Obećavali su asfalt, Dom kulture…“: Meštani Rgotine pored Zaječara održali zbor građana i traže izbore za Mesnu zajednicu

Milica Todorović 31. decembra, Jelena Karleuša dan kasnije u Boru: Pokrenuta peticija za otkazivanje koncerta

U Zaječaru odigrana pretpremijera monodrame „Nušić lično”