Poludele sujete na funkcijama

Pošto je danima trajao napad na Basaru i Samardžića, u izvođenju ministra kulture Vladana Vukosavljevića, smučilo mi se opšte mesto, niskosti nezamislive normalnom svetu koji je za razliku od nas Balkanaca pacifikovan.

U Srbiji je to samo prividno i svako mrzi svakog, pa i slučajne prolaznike, a s posebnim apetitom, svoje bližnje. Što bi ministru kulture trebali biti Basara i Samardžić i ljudski i profesionalno.

U Srbiji je situacija maksimalno psihotična do čega su doveli vlast i Krizni štab zajedno. Treba im suditi, i nadam se da će za smrt nedužnih biti adekvatno kažnjeni. Biološki genocid je u toku svih žive u Srbiji.

Korona-genocidna vlast usmerava koliko se može, u svoju korist. Genocidna prema svojim građanima, a najviše Srbima jer ih je proporcionalno najviše. Dakle, vlast zloupotrebljava koronu, a nama je tema rasprave Jasenovac, gde jedan amater istoričar piše perverzno-mrziteljska pisma profesionalcima, čiji život zavisi od njegove volje i jasno je da te osobe ne mogu ništa dobro očekivati kad je njegova volja u pitanju, jer uz toliku mržnju postaju izopšteni.

Jako loša pozicija za tako važne ljude i njihovo mesto u kulturi. Da ne govorim o osećanju besmisla, jer su život posvetili društvu koje ih ne zaslužuje i ponižava. Negde bi bili uvaženi i nagrađeni, na primer ovde u Nemačkoj.

Ministar je s najvećim gađenjem pisao o ljudima koji svojim biografijama ni u najgorem snu kolektivno nesvesnog ne zaslužuju da njihov resorni ministar govori o njima s prezirom, dok istovremeno taj prezir pokušava da nametne i drugima.

U uređenoj zemlji posle ovakvog skandala, ministar bi morao da podnese ostavku, s obzirom na agresiju koju ispoljava prema ljudima koji imaju ozbiljan integritet.

Ali, uređene zemlje ne bi dospele u situaciju da im osoba koja sa sektorom kulture nema veze bude ministar kulture i da kažnjava pisce i univerzitetske profesore, jer ta osoba možda gaji komplekse prema tom sektoru i može postati osvetoljubiva i izazvati silne nepravde. Kao što je jedan neuspeli slikar iz istog razloga napravio Drugi svetski rat.

Sektor kulture zahteva razumevanje i širinu,  osetljivost koja bi ministra prirodno sprečila da piše bljuvotine. Ono što ja vidim kao glavni problem kod ministra je neostvarena želja da bude pisac i istoričar, a to mislim jer su njegove kvalifikacije za ministra kulture: nagrada za sastav na francuskom i to što je pisao za NIN i dobitnik je nagrade „Svetozar Marković“ za istoriju.

Kod mene mu nijedno ne bi bilo dovoljno za ministerijum, a posebno mu ne bi išlo u prilog to što je advokat i biznismen u sukobu interesa i jer je bio lascivan kod Minje Miletić.

Ipak razumem. Bol u dupetu današnjeg sveta su vonabi ljudi. Znate li koliko je takvih ljudi u svetu kulture? Ali u ozbiljnim državama znaju gde im je mesto, visok je stepen uređenosti, pa postaju hobisti.

Kao glavni problem u odvratnim pismima ministra vidim želju da bude pisac, koja se pretvorila u frustraciju. Nikada takvima neće biti prijatan život, ujedaće ako se osete ugroženima. Zato što se u Srbiji retko ko obučava da radi ono što voli.

Biti advokat je korisno, ali biti pisac, to je tek uspeh, jer odmah dobiješ diplomu za pamet (pogrešno). Verujem da ministra samo život od kojeg je on veći sprečava da bude pisac „sas romanče“, jer jednostavno nema vremena za roman, dok se bori za opštu stvar. Ali napisao bi ga on!

Mnogo sam takvih balkanskih mačo tipova videla, koji mlate praznu slamu i to uglavnom na političke teme, nikad male teme, ljudi koji ne znaju šta je život, bez osećanja, isprazni i narcisoidni. Amateri upućeni u tajne svetskog poretka, gde se sve vrti oko Srbije. (A čije su žrtve na Sajmištu, koje nije ni obeleženo, nismo došli ni do broja ubijenih. U Beogradu postoje četiri neobeležena logora, a mi se bavimo Jasenovcem, koji ima spomenik podignut 1966.)

Sve što mislim o ministru kulture, mislim i o ostalima koji operišu svojim poludelim sujetama na funkcijama i ucenjuju ostale.

Što je bilo u istoriji više nas ne zanima na isti način. Nacionalisti neće 75 godina kasnije spoznati istinu, jer su ljudski ograničeni, a istoriju više ne možemo prekrajati jer postoji internet koji ni srpski čekić ne može sjebati. Zamolila bih da istoriju ostavimo istoričarima, a pisanje piscima.

Naravoučenije: Ne potcenjujmo neuspele pisce i slikare.

Autorka je književnica iz Berlina